Mudžahedini u Bosni i Hercegovini (1): Novi džihad je počeo u Bosni!

Nedavna presuda Suda BiH Sakibu Mahmuljinu, generalu Armije BiH, kojom je nepravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zato što nije sprečio zločine u Vozući i Zavidovićima 1995. godine, još jednom su javnost podsetili na činjenicu da su tokom rata u Bosni ratovali i mudžahedini kojih je javnost na Zapadu počela da se plaši tek početkom ratova u Iraku i Siriji, a zatim i terorističkih napada u Evropi.

U najnovijoj studiji „Mudžahedini u Bosni i Hercegovini“, Dževad Galijašević, stručnjak iz oblasti borbe protiv međunarodnog terorizma, iznosi niz novih detalja koji osvetljavaju dolazak, ulogu i akcije ovih plaćenika koji su bili deo odreda El mudžahedin.

Uz dozvolu autora, „Vesti“ u štampanom izdanju prenose najzanimljivije delove te studije, a opširnije na našem portalu: www.vesti-online.com.

„Uloga osnivača i vođe vehabija i mudžahedina u ratu u Bosni i Hercegovini pripala je bivšem avganistanskom veteranu, ‘oslobodiocu Kabula’, u stvari multimilioneru (dolarskom) po zvanju i imenu: šejh Abu Abdulaziz Muntesiba. Ovog duhovnog vođu, talibanski borci u Avganistanu poznaju pod nadimkom Barbarosa“, započinje Galijašević.

Proterani iz Kabula

Šejh Abdulaziz je 1994. godine u listu „Al-Sirat Al Mustaqeem“ predstavljen kao duhovni vođa i komandant odreda El mudžahedin u BiH.

„Kada je džihad u Avganistanu završen oslobađanjem Kabula, otišao sam sa četvoricom boraca iz Avganistana u Bosnu da vidim šta se dešava. Želeo sam da proverim istinitost izveštaja zapadnih medija. I tačno, kao što je o tome izveštavano, tamo su bosanski muslimani progonjeni, mnogi su poklani, a ostali naterani u izgnanstvo. Čast njihovih žena je ukaljana samo zato što su muslimanke“, naveo je tada Abdulaziz.

Autor knjige „Al Kaidin džihad u Evropi: Avganistansko-bosanska mreža“, Evan F. Kolman, stručnjak za terorizam, savetnik američke vlade i FBI, ističe da je rat u Bosni bio odlična prilika za sledbenike džihada u Avganistanu jer su ih tamošnje vlasti do 1993. sve proterale sa svoje teritorije.

„Tokom 1992. i 1993. godine, istovremeno se dogodilo više vrlo važnih stvari. Mudžahedinski pokret, koji je nastao u Avganistanu i koji se tamo borio pod budnim okom Abdulaha Azama i Osame bin Ladena, prerastao je iz te početne faze u novu i počeo da se bori za međunarodni džihad, daleko izvan granica Avganistana, baš kao što je to Bin Laden oduvek sanjao. Prvo mesto gde su posle toga došli mudžahedini, bila je Bosna. Prema toj su zemlji krenuli ljudi, uglavnom s Bliskog istoka, koji o Bosni nisu znali apsolutno ništa. Ne samo da nisu poznavali tamošnju kulturu i jezik, već, kako su kasnije u ličnim ispovestima priznali, njihovi čelnici nisu imali ni pojma o tome gde se geografski nalazi Bosna. Nikada ranije nisu za nju čuli i nisu bili sigurni da li je ta zemlja u Severnoj ili Južnoj Americi, Evropi ili u Australiji“, navodi ovaj saradnik FBI.

Putevi preko Zagreba i Splita

Dževad Galijašević ističe da se na početku rata u Bosni, u obaveštajnim i političkim strukturama verovalo se da je deo mudžahedina ubačen u zemlju mimo volje vlade u Sarajevu, sa znanjem i uz pomoć zapadnih bezbednosnih službi.

„Pretpostavljalo se da je deo njih obavljao obaveštajne zadatke, a ostali je trebalo svojim svojim prisustvom i ideologijom da ojačaju muslimanski karakter manjeg dela zemlje koji je, prema tajnim sporazumima bosanskih suseda i uz naklonost dela međunarodne diplomatije, krajem rata trebalo da pripadne Bošnjacima“, navodi ovaj autor i citira jednog od prvih mudžahedinskih zapovednika u BiH, Abu Abdulaziza Barbarosu: „Kriza u Bosni počela je samo petnaest dana posle zaposedanja Kabula. Na taj su način potvrđene reči Poslanika islama da će se džihad nastaviti do Sudnjega dana. U Bosni je počeo novi džihad i pošli smo tamo kako bi njegovu (Alahovu, op.a.) reč učinili ‘vrhovnom’, ali ne za postizanje nekog nacionalnog, plemenskog ili grupnog osećanja ili interesa“.

Galijašević dodaje da su prvi mudžahedini, „sveti ratnici“ ili „islamski dobrovoljci“ došli u BiH već u februaru 1992. kako bi pomogli „ugroženoj braći i sestrama muslimanima“ u borbi za islam kao društveni poredak.

„Preko Zagreba i Splita dolazak mudžahedina je dobro organizovan. Stizali su u Zagreb, pa u Split, a odatle su humanitarnim konvojima odlazili do sabirnih centara u Travniku i Zenici. Jedan od njih, Abu Hamza, svedoči da su na poziv reisa Mustafe Cerića došli da brane ‘braću muslimane’ i da je za njega ‘Alija Izetbegović zapovednik svih mudžahedina’ „, navodi Galijašević.

On ističe da je smisao njihove borbe sažeo Sudanac Elfatih el Hasanin rečima: „Bosna na kraju mora biti muslimanska, jer ako se to ne dogodi, ceo rat nema smisla i bio bi vođen ni za što.“

Saradnja sa CIA

Dževad Galijašević citira i nemačkog publicistu Jirgena Elzera koji tvrdi da je nepobitno utvrđeno da su pojedine zapadne zemlje aktivno pomagale i podržavale dolazak mudžahedina u BiH.

„Amerika isprva nije bila zainteresovana za događaje na Balkanu. Nemačka, Austrija i Vatikan podržali su nezavisnost Slovenije i Hrvatske i ostvarile znatan uticaj u tim zemljama. Srbi su ostali sami protiv svih. Kada je kasnije administracija predsednika Klintona htela da se uključi u događaje u regiji, savezništva su već bila ostvarena i nije bilo prostora za Ameriku. Zato je Vašingtonu jedino preostalo da se osloni na bosanske muslimane i preko njih pokuša da ostane važan igrač na diplomatskoj sceni. Uz to, saradnja između Sjedinjenih Država odnosno Centralne obaveštajne agencije (CIA) i radikalnih muslimana u Avganistanu je tokom 80-ih godina 20. veka bila vrlo uspešna i dovela je ne samo do vojnog poraza Sovjetskoga Saveza u toj zemlji nego mu je, zapravo, zadala završni udarac. Zato su Amerikanci i na Balkanu želeli ponovo da oslone na mudžahedine“, tvrdi Elzer.

Od Irana do Katara

Galijašević ističe da su u Bosnu počeli da stižu islamski fundamentalisti, profesionalni ratnici, borci u džihadu iz različitih zemalja sveta.

„Iranski mudžahedini došli su među prvima, sledili su ih mudžahedini iz Saudijske Arabije, Palestine, Jordana, Jemena, Avganistana, Katara, a najviše vojnoga iskustva i znanja imali su oni iz Egipta, Alžira, Maroka i Tunisa. Pripadnici libanskog Hezbolaha, koji su takođe imali vojno iskustvo, angažovani su da u kampu Pogorelici pored Fojnice obučavaju vojnike, policajce i obaveštajce u Armiji BiH. S koliko ih je spremnosti dočekala politika Alije Izetbegovića, pokazuje zanimljiv podatak: 104. mudžahedina, dobili pre proglašenja ratnog stanja u BiH, državljanstvo Bosne i Hercegovine, pasoše i lične karte, ne samo mimo zakonske procedure nego i pre nego što je bilo koja zemlja, Evropska zajednica ili SAD, priznala državu Bosnu i Hercegovinu“, navodi Galijašević.

Novac stizao iz Beča

Sudanac Elfatih el Hasanein je osnivač i direktor „Third World Relief Agency“ (TWRA, Agencija za pomoć Trećem svijetu), koja je osnovana 1987. u Beču kao humanitarna organizacija za muslimane. Preko nje se od 1992. finansirala i organizovala nabavka oružja za Izetbegovićevu Armiju BiH.

Novac iz islamskih zemalja dolazio je preko „Die Erste Österreich Bank“ u Beču. Ista se osoba na drugim mestima pominje i kao dr Al-Fatih Ali al-Hasan, odnosno kao Elfatih Hasanein-omal-Fatih.

Tokom samo jednog meseca 1992. na račun „TWRA“ u Erste banci položeno je 20 miliona dolara. U oktobru iste godine, službenik vlade Saudijske Arabije došao je u sedište banke u centru Beča s dva kofera gotovine i uložio na račun „TWRA“ pet miliona dolara. U periodu 1992-1995, na taj je račun najviše donacija stiglo iz Saudijske Arabije, Irana, Sudana, Turske, Bruneja, Malezije i Pakistana. Po godinama: 1992. – 80 miliona dolara, 1993. – 231 milion, 1994/95. – 39 miliona, 1996. – 500.000 dolara. Priliv novca se smanjio u 1994. i 1995. jer je u to vreme, uz znanje Sjedinjenih Američkih Država, otvoren kanal kroz Hrvatsku za dopremu, uglavnom iranskog, oružja za Armiju BiH.

„Barem jedan od pet arapskih mudžahedina ubijenih na kontrolnom punktu Hrvatskog veća obrane kod Žepča, 14. decembra 1995, imao je akreditaciju „TWRA“, ističe Galijašević.

Svi znali i ćutali

Prva velika operacija koju je izvela „TWRA“ bila je doprema velike količine oružja i municije (oko 120 tona sovjetskih pušaka, minobacača, mina i municije iz preostalih zaliha nekadašnje Istočne Nemačke), iznajmljenim ruskim avionom iz Kartuma u Sudanu, na aerodrom u Mariboru (Slovenija), u septembru 1992. Teret je bio prijavljen kao „humanitarna pomoć“. Deo oružja prevezen je do Tuzle i Zenice iznajmljenim transportnim helikopterima rusko-američke kompanije „Eco-Trade“ koji su se snabdevali gorivom u Splitu

U isporuke oružja i dovođenje dobrovoljaca iz islamskih zemalja, u dužem periodu rata, po nekim je izvorima bila uključena i pakistanska obaveštajna služba ISI (Inter-Service Intelligence). Od početka 1993, Klintonova administracija je znala za aktivnosti „TWRA“, ali nije preduzimala akcije da ih spreči.

„Rečeno nam je (iz Vašingtona, op. a.) da pratimo šta rade, ali da se ne mešamo. Bošnjaci su pokušavali da nabave oružje od koga god su mogli, a mi u tome baš nismo bili od pomoći. Najmanje što smo mogli bilo je da se držimo po strani. Tako smo i postupili“, kaže neimenovani američki diplomata.

Austrijske i nemačke vlasti takođe nisu ništa preduzimale. U Austriji su, zato što po zakonima te zemlje na njenoj teritoriji nije zabranjeno pregovarati o kupovini oružja za druge države, dok se sama transakcija obavlja negde drugde, sklapani poslovi. Uz to, raspoloženje javnosti i političkog estabišmenta u obe zemlje bili su na strani Bošnjaka za koje se smatralo da imaju pravo da se brane, prenosi Galijašević navode Džona Pomfreta iz njegovog dela „How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo“.

Alžirska veza

Dževad Galijašević ističe da je značajnu ulogu u dovođenju islamskih dobrovoljaca u BiH odigrala i tzv. alžirska veza. Navodno „na direktan zahtev Osame bin Ladena“, član Oružane islamske grupe (GIA), Kamr Ad Din Kirbani doselio se u Zagreb krajem 1991. kako bi osnovao humanitarnu agenciju Al-Kifah. Tokom rata u BiH, ona je korišćena kao jedan od kanala za ubacivanje članova GIA u BiH.

Uz Elfatiha el Hasaneina u upravnom odboru „TWRA“ bili su istaknuti čelnici Stranke demokratske akcije (SDA): Hasan Čengić, Husein Živalj (tadašnji ambasador BiH u Beču) i Irfan Ljevaković, za koga austrijski istražitelji veruju da je bio jedan od glavnih zagovarača dovođenja „islamskih boraca“ u BiH kao humanitarnih radnika i da je posle sklapanja Dejtonskog sporazuma, kao visoki službenik, pretežno bošnjačke Agencije za informacije i dokumentaciju (AID), omogućio borcima iz islamskih zemalja da ostanu u BiH.

Vrlo važan biro „TWRA“, onaj u Zagrebu vodio je Faris Nanić. Šef jedne zapadne obaveštajne službe izjavio je za „Vašington post“ da su ljudi koji su radili za „TWRA“ formirali ćeliju koja želi da približi Bosnu radikalnim bliskoistočnim islamskim pokretima.

„Ne verujemo da je to ono što većina bosanskih muslimana zbilja želi, ali „TWRA“ je tim uljdima dala novac, uticaj i moć. Odvela je njih i njihove ideje vrlo daleko“, izjavio je taj obaveštajac.

Sutra – Unprofor švercovao džihadiste