Ostade Lika bez Srba

Srpska sela oko Gračaca, na samoj granici između Like i Dalmacije, i danas, 25 godina od kraja rata, izgledaju kao da ratni vihor još traje. Većina kuća je opljačkana ili srušena, a povratnici se mogu prebrojati na prste jedne ruke.

Većina živi bez struje i vode, a svi bez obnovljenih puteva.

Međutim, prognanici i dalje u srcu nose svoju rodnu grudu i ne zaboravljaju je.

Proslavili Svetu Petku

Otuda su se i ovog 27. oktobra, kao što su to vekovima unazad činili, okupili ispred crkve u Pribudiću da obeleže seosku slavu – Svetu Petku.

– Ove godine, zbog pandemije korone i srušenog mosta na reci Zrmanji, bilo je manje vernika nego obično, ali ipak, zahvaljujući meštanima iz susednih dalmatinskih mesta Otona, Pađena i Žagrovića, crkva je bila gotovo ispunjena. Svetu arhijerejsku liturgiju, uz gračačkog paroha Predraga Pantelića, predvodio je sveštenik Miloš Orelj iz Drežnice, Gorski Kotar, a posle toga, po starom dobrom običaju, nastavljeno je druženje uz pesmu i harmoniku. Posebna radost za sve nas bilo je krštenje jednog dečaka čiji roditelji žive u Zadru. Nažalost, nema više krštenja u ovim ličkim selima, a sve je manje i živih – priča Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske dok pokazuje fotografije porodične kuće koje je uveliko pojeo zub vremena.

– Retki povratnici prepušteni sebi i svojoj sudbini broje poslednje dane. U čitavom ovom kraju nema nijedne obrađene njive, sve je prekrilo trnje i korov. Jedini plodovi na jesen su šipak, drenjina i trnjina. Po proplancima se bele pečurke, ali nema više nikoga da ih bere mada je pre rata to bila unosna zarada. Jedini redovni posetioci ovog kraja postale su divlje životinje, ali i toga će uskoro nestati jer je sve više lovaca u džipovima. Plašim se da kada nestane i tih divljih zveri, više neće biti nikoga da svedoči da su ovde živeli Srbi – priča potreseno Budimir onim što je video.

Rasuti po svetu

Objašnjava da su Srbi ovog dela Like najveći pogrom doživeli u „Oluji“ kada ih je i najviše ubijeno od ukupno 54 stradala civila ovog kraja.

– Više je ljudi tada ubijeno nego što ih sada živi. To su mahom bili starci koji nisu mogli da pobegnu. Ubijali su ih u kućama, dvorištima… Moju komšinicu su ubili na kućnom pragu. Tragedija je što su mnoge te ljude rođaci pronašli tek mesecima kasnije, a za mnoge se do danas ništa ne zna. Takva je i sudbina Starčevića, oca i sina. Sina su pronašli pored kuće, a za ocem se još traga. Kada su završili sa ubijanjima počele su pljačke i to se nastavilo i u septembru, oktobru… Bukvalno se sa kuća skidalo sve, čak i krovovi. Ja sam imao sreće što sam se vratio 1997, pa sam uspeo da pronađem svoj krov i vratim. Većina nije.

Stanovnici ovog dela Like danas su rasuti na sve četiri strane sveta: od Kanade do Australije.

– Veoma mali broj ljudi se vratio. U mom Prljevu živi ukupno troje ljudi, od kojih jedan od braće Dimić radi u Nemačkoj. U Pribudiću žive dve sestre, a u selu Dinići, koje je između i gde je nekada živelo 30 duša, više nema nikoga. Svi su pod zemljom. Zato nam i znači kada se okupimo. Prisetimo se da je pre rata u mom Prljevu živelo 168 stanovnika, u Pribudiću 102, obližnjem Mračaju oko 100… Nažalost, istovetna sudbina je i sa većinom drugih srpskih sela u Lici. Nešto je povoljnija situacija u mestima koja gravitiraju prema Kninu, ali i tu je sve manje Srba.

– Mladi odlaze, starci umiru, a nas koji smo još živi vraća onaj bol u grudima koji ti ne dozvoljava da zaboraviš ko si i odakle si – kaže na kraju Milojko Budimir.

Žive bez struje, vode i puta

Milojko Budimir kaže da je najveći problem to što su srpska sela i dalje bez struje, vode i puteva.

– I one puteve koji su postojali niko ne održava tako da je sve teže stići do ovih sela mada smo na tridesetak kilometara i od Gračaca i od Knina. Na putu koji ide iz Zrmanje gradi se most, ali su kiše i vodene bujice učinile da je taj pravac gotovo neprohodan. Ništa nije bolje ni ako se stiže iz Otriča. Da apsurd bude veći, železnička pruga je obnovljena, ali kako nisu obnovljene stanice ni na Otriću ni u Pribudiću, prugom prolaze samo brzi i teretni vozovi. Daleko je bolja situacija u selima koja se nalaze u kninskoj opštini gde novi gradonačelnik Knina Marko Jelić ulaže napore da olakša život meštanima ovih sela – priča Budimir.

Crkva iz 18. veka

Crkva Svete Petke u selu Pribudić potiče iz 18. veka i jedna je od retkih koja nije bila devastirana u poslednjem ratu.

– Zahvaljujući meštanima, nedavno je iznova okrečena, a pored je započet parohijski dom koji je do Drugog rata služio kao škola, ali je tada srušen. Ostaje nada da će se pojaviti donatori kako bi i ovaj objekat bio vraćen u stanje u kome se nalazio ranije. Ko zna, možda ovaj tekst pročita neki naš zemljak u dijaspori i odluči da pomogne – kaže Budimir.