Soroš – Orbanov savršen neprijatelj

Viktor Orban je Džordža Soroša odavno proglasio za neprijatelja broj jedan. A nekad mu je Soroš bio pokrovitelj. Kako se to dogodilo?

DW donosi rekonstrukciju događaja od kraja osamdesetih do danas.

Mali je broj zemalja na svetu u kojima je neka teorija zavere nacionalni interes. Jedna od tih zemalja je Mađarska. Pre otprilike pet godina premijer Viktor Orban je mađarsko-američkog milijardera Džordža Soroša proglasio državnim neprijateljem broj jedan, tvrdeći da on vuče konce u velikoj zaveri protiv Mađarske. Sorošev cilj je, navodno, da svrgne Orbana, ukine nacionalne države u Evropi i stanovništvo starog kontinenta zameni migrantima.

Pritom, 89-godišnjeg Sorosa navodno podržavaju „plaćenici“ i „agenti“. Među njima su, prema navodima mađarske vlade, pojedine nevladine organizacije, novinari i naučnici, ali i Evropska unija i Ujedinjene nacije.

Kriza sa koronom dodatno je podstakla huškanje protiv Soroša. Iza kritike mađarskog zakona o vanrednim situacijama se, kako navodi vlada u Budimpešti, krije, naravno, američki milijarder. On je „veliki majstor briselskih birokrata“, izjavio je Orban tokom poslednjeg redovnog obraćanja preko radija.

I portparol mađarske vlade Zoltan Kovač gotovo svakodnevno izjavljuje nešto protiv „Sorošovog orkestra“, a vladi bliski mediji govore o „totalnom napadu“ navodne „Sorošove mreže“ na Mađarsku.

Od čoveka koji pruža podršku do neprijatelja

Ironija je to što je Viktor Orban za arhineprijatelja proglasio upravo onog čoveka koji mu je veoma pomogao u političkom usponu. Džordž Soroš, koji je kao dete jevrejskih roditelja u svojoj mađarskoj domovini preživeo Holokaust, odselio se u London nakon što su komunisti preuzeli vlast. Zatim je 1956. emigrirao u Sjedinjene Američke Države, gde je kasnije, delimično spornim finansijskim špekulacijama uspeo da zgrne milijarde. Obeležen strahotama sopstvene prošlosti i filozofijom „otvorenog društva“ Karla Popera, Soroš je osnovao Fond za otvoreno društvo (Open Society Foundation). Predstavništva te organizacije od svog osnivanja podržavaju demokratiju, građanska i ljudska prava u čitavom svetu. Kako navode iz Fonda, do danas je u to uloženo više od 15 milijardi američkih dolara.

Od Sorošovog filantropskog angažmana profitirali su i mladi Viktor Orban i njegova stranka Fides (Savez mladih demokrata), još kada su se krajem 1980-ih zalagali za okončanje komunizma u Mađarskoj. Soroš je pomagao tu stranku velikodušnim svotama, a Orbanu i njegovim saborcima omogućio je da izdaju svoje novine, finansirao njihove kurseve jezika i održavanje stranačkih prostorija. Kasnije su mnogi članovi Fidesa dobili i stipendije za studiranje na Zapadu. Orban je tako recimo dobio stipendiju za Oksford.

Kad su nakon pada Gvozdene zavese nacionalisti Soroša oklevetali za njegovu podršku liberalnim snagama u Mađarskoj, iz Fidesa su branili njegov angažman od, kako su tada govorili, „podlih napada“. Orban i njegovi istomišljenici u to vreme su oduševljeno podržavali i osnivanje Centralnoevropskog univerziteta (Central European University) u Budimpešti koji je sufinansirao Soroš i koji je ubrzo nakon osnivanja postao jedan od najuglednijih univerziteta u Mađarskoj. Tridesetak godina kasnije, upravo taj univerzitet su oterali iz zemlje.

Uloga dvojice Amerikanaca

Orban je 2010. po drugi put izabran za mađarskog premijera. S dvotrećinskom većinom iza sebe počeo je Mađarsku da preustrojava u „iliberalnu državu“. Izmenio je ustav, ograničio medijske slobode i na funkcije u ustavnom sudu postavio lojalne ljude. Najkasnije tada Orbanov ideološki preobražaj više nije mogao, a da se ne uoči: liberal je postao veliki nacionalista. Udaljio se od mnogih svojih nekadašnjih partnera, pa tako i od Soroša.

Ubrzo su i iz Brisela počele da stižu glasne kritike zbog Orbanovih mera. Evropska unija je uočila da se njima ugrožavaju vladavina prava i demokratija. Kako bi se dugoročno obezbedio na vlasti, Orban se posluži starim proverenim političkim potezom: stvorio je za sebe neprijatelja – žrtvenog jarca na kojeg je ubuduće mogao da usmeri sve svoje napade. U samoj zemlji nije imao ozbiljnu konkurenciju. Opozicija je bila posvađana, a većina medija već tada na liniji Fidesa.

Odlučujuće nadahnuće na kraju je stiglo spolja: Orban je 2008. upoznao uticajnog američkog političkog savetnika Artura Finkelštajna koji je nekada ranije bio savetnik republikanskih predsednike SAD – od Niksona do Buša starijeg. Finkelštajn je takođe devedesetih pomogao Benjaminu Netanjahuu da postane izraelski premijer. Zajedno sa svojim partnerom Džordžom Birnbaumom, Finkelštajn je na kraju pomogao i Orbanu do dođe do velike izborne pobede 2010. Zatim su se njih dvojica pobrinuli i da ostane na toj funkciji.

Imajući iskustvo iz brojnih izbornih kampanja Finkelštajn je znao koliko je važno da neprijatelj ima lice. U slučaju Orbana, to je bilo lice Džordža Soroša. Najkasnije od 2000. godine Sorošov angažman za liberalizam i demokratiju bio je trn u oku desničara u svetu. Nacionalisti na Balkanu su ga prozvali neprijateljem, predsednik Rusije Vladimir Putin ga se gnušao zbog njegovog angažmana u Ukrajini i Gruziji, a za američke republikance Soroš je postao persona non grata zbog njegovih donacija demokratima, njegovog angažmana za zaštitu klime i oštre kritike rata u Iraku.

Za Orbana je, procenili su Finkelštajn i Birnbaum, Soroš savršen neprijatelj. Ima mađarske korene, ali već decenijama živi u SAD. Bogat je i politički angažovan u čitavom svetu. Tako je na leto 2013. započela kampanja protiv Soroša koja je dve godine kasnije, tokom izbegličke krize, dostigla svoj vrhunac.

Kampanja s prizvukom antisemitizma

Veoma brzo je mađarska vlada iznela teoriju da je Soroš taj koji „vuče konce“. U Budimpešti je tako isticano da on kontroliše mađarsku opoziciju i evropske institucije. Usledila je verovatno najveća i najskuplja bilbord-kampanja u mađarskoj istoriji: „Ne dozvolimo da se Soroš zadnji smeje“, poručivala je vlada svojim građanima. Neposredno nakon toga donete je tzv. „Zakon Stop Sorosu“, usmeren protiv nevladinih organizacija koje se zalažu za prava izbeglica i migranata. Na kraju je iz Budimpešte uspešno proteran i Centralnoevropski univerzitet.

Mađarska vlada je paralelno u svoj pohod protiv Soroša sve više unosila i antisemitske prizvuke. Tako je Orban 2018. tokom jednog govora izjavio: „Borimo se protiv neprijatelja koji je drukčiji od nas. Nije otvoren, krije se i nije iskren. Pametan je i lukav. Nije častan, već nečastan. Nije nacionalan, već internacionalan. Ne veruje u rad, on spekuliše novcem. Nema domovinu, a pravi se kao da mu pripada čitav svet.“

Od teorija zavere do terorističkih napada

Slika o Sorošu kao neprijatelju u međuvremenu je otišla u nekontrolisanom smeru. Tramp, Erdogan, Netanjahuu, Putinu – svi oni su preuzeli Orbanovu tvrdnju o svemoćnom Sorošu koji iz pozadine povlači konce. Na društvenim mrežama Soroš je apsolutni zlikovac. Desnopopulističke stranke od Evrope do Australije huškaju protiv njega. Te kampanje dovode sve više do nasilja: saradnici predstavništava Fonda za otvoreno društvo stalno su mete napada. Jedan fanatični pristalica Trampa 2018. je poslao bombu na Sorošovu privatnu adresu.

I desno-ekstremni teroristi svoja dela sve više počinju da pravdaju time da žele da spreče „zamenu stanovništva“ koju navodno planiraju da sprovedu globalne elite – što je teorija zavere u kojoj Džordž Soroš igra glavnu ulogu. Ona je recimo bila deo rasističkog „manifesta“ atentatora iz novozelandskog Krajstčerča koji je izvršio pokolj nad muslimanima. I atentator iz Pitsburga se vodio sličnim motivima kada je ubio Jevreje. A i atentator iz nemačkog grada Halea verovao je u navodnu jevrejsku svetsku zaveru i uz to da Soroš želi da Nemačku pretvori u multikulturalnu zemlju.

Da li su Artur Finkelštajn i Džordž Birnbaum – uzgred i sami Jevreji – mogli da računaju sa smrtonosnim razmerima njihovog „genijalnog“ izuma? Na to pitanje Finkelštajn više ne može da odgovori, preminuo je 2017. A Džordž Birnbaum o tome ne želi da razgovara. Upit za intervju Dojče velea je odbio.