Cement proterao kamen

Od dleta se ne odvaja: Nikola Šišić

Nije mu drago što je poslednji u dugom lancu čuvenih majstora iz Popovog polja, koji se proteže od gradnje Sueckog kanala do današnjih dana.

– Kad puška ne puca, dleto uvek kuca – ovako je poznati kameni majstor iz hercegovačkog Popovog polja Vasika Marić, čiji su preci zidali i čuvenu Begovinu u Stocu za Ali pašu Rizvanbegovića, podučavao dečaka Nikolu Šišića da se prihvati majstorskog posla u tvrdom hercegovačkom kamenu, obećavajući mu da nikad neće biti bez budućnosti i posla, samo da rata ne bude. Beše nažalost i rata i svakojakih oskudica, ali Nikola Šišić iz Dola nikada nije zažalio što je poslušao starog Vasiku iz susednog sela Strujića.

Danas je 65-godišnji Nikola jedini majstor u istočnoj Hercegovini koji o kamenu zna sve, pa čak i to da od njega napravi pravu pravcatu kamenu bačvu u kojoj njegovi unuci Nikola, Jovan i Stojan Šišić u Trebinju čuvaju vino iz dedinog vinograda u Popovom polju i piju ga za krsnu slavu! Bačvu nije dozvolio da fotografišemo:

– Bockaće me ljudi da se hvalim, imamo mi do sutra pričati o koječemu drugom!

Trnovit put

Popovo polje od davnina je imalo dobrih majstora, neki su radili i na Sueckom kanalu, ali i oni iz potonjih godina imali su svoju slavu. Gradio je Nikola mnoge kuće po Dubrovniku i uopšte po Primorju, nadgrobne spomenike i spomen-česme po Hercegovini, crkvene zvonike po Crnoj Gori… I sebi, naravno, kuću na tri sprata u Trebinju, ali ponosan je što mu ni ova rodna kuća u selu Do, na 45 kilometara od Trebinja prema Ljubinju, nikad nije bila zaključana! Nakon što se penzionisao kao radnik Industrije alata i vratio iz Trebinja, u njoj sad živi sa suprugom Danicom, tu mu je mašina za rezanje kamena, sav potrebni materijal, sve neophodne alatke. Od svih klesara iz Popovog polja ostao je samo on.

Jedna od lepših kamenih kuća u selu Do

 

– Nestaje majstora otkad su se počeli praviti cementni blokovi. Ko danas pravi kuću deset sa deset metara, uzme hiljadu blokova i oplete za dva dana! Kad bi to htio od kamena praviti, trebalo bi pola godine da se kamen okleše! S kamenom je skuplje, sporije, teže, ali je trajnije! To je samo jedan razlog. Drugi je, ovako gledajući televiziju vidim da ko je doktor gleda da mu je i sin doktor, ko je u policiji gleda da potomka smesti tamo da i on bude policajac, ko je pevač volio bi da mu je i sin pevač, a mi klesari smo se u tom negde pogubili i preračunali.

Evo, od nekih uglednih popovopoljskih kamenih majstora danas imaš potomke koji ne bi, bogami, znali ni klanac zagraditi… U mene sin otišao u školu, ali nadao sam se da će ovo prihvatiti neko od njegova tri sina. Mali su bili, dođu ovde kod mene i Danice. Vele: Deda, daj da ti pomognemo. Dam im ja špicu i macu, oni malo tuku po kamenu, ali svaki čas se žale, te štrcnulo pa ga udarilo po uhu, po licu, pa ga pecnulo… Baba odmah na njihovu stranu, a vidim i ja da od toga nema ništa. Štrckalo je i meni i u oko i u uho, peckalo i bolelo, kad sam u njihovim godinama učio ovaj posao sa svojim ujakom. Ali, nisam odustajao! Trnovit je put dok ne uspeš. Trnovit je i inače put kroz ovu našu kamenitu Hercegovinu. Gde god ima puno kamena nije lako, ali moraš da se navikneš na to, da probaš da i taj kamen preoblikuješ, da ti služi!

Nikola tvrdi da posao sa kamenom nikad neće propasti na tržištu.

– Našlo bi se posla. Ja sam, recimo, tražio nekog mlađeg da ga obučim, da mi ovde pomaže u Dolu, pa da uz mene nauči. Nema nikog. A moglo bi se od toga živeti. Pogotovo što je danas ceo ovaj posao, kad imaš mašine i mehanizaciju, mnogo lakši nego kad sam ja bio mlad. Nije on ni sad lak, ali bi se isplatio… Jednostavno, ja to ne razumem. Evo, kud god kreneš kroz Hercegovinu, kuka svak, žali se, štrajkuje, a neće, na primer, ovo da nauči, iako kad ti pomenu Hercegovinu, prvo pomisliš na kamen! Šteta – vajka se Nikola.

Dubrovnik posustao

Danas on od ovog posla i ne može više mnogo da zarađuje:

– Pošteno rečeno, meni je 65 godina. Svaki dan pada snaga i moć. Ne može se više nešto veliko, nije mi ni potreba! Uradim ponešto ovde za kuću, ponešto za onu u Trebinju, nekome nešto malo i prodam… Ali, mlađi i preduzimljiviji čovek mogao bi više, zato mi je i žao što je knjiga sad spala na jedno slovo, na mene!

Nikola kaže da posla sa Dubrovnikom otkako je Hrvatska ušla u Evropsku uniju ima mnogo, mnogo manje.

– E, a jednome Stipi Grgurici 1.000 kvadrata smo mi odavde iz Dola odvezli kamena. U Lapadu je bio, u prizemlju kafana i onda sve kaskadama ide u brdo, ma čitavo brdo u kaskadama. Bilo nas je dosta odavde iz sela, tri godine smo ovde klesali kamen za njega! Čim se okleše za kamion, zovi, vozi… Stipe je bio pomorac iz Šibenika, kupio tu plac. Ne znam je li danas živ, bio je poprilično star kad smo mi to radili. Pa, Spaso Čokljat, on je rodom odavde iz Dola, pa odselio u Dubrovnik. I ćaća mu je bio dobar majstor u ovom poslu. Spaso je već imao dobru kuću, ali došao ovde kod mene i rekao da hoće da je proširi, valjda sinovima. Ili da im oziđe nove… Uglavnom, sav sam mu ja kamen ovde klesao, a on je tamo zidao! E, Dubrovnik, Dubrovnik, i pokojni otac mi je radio i zidao po Dubrovačkom primorju. Ali, evo, otkad uđoše u Evropsku uniju, porudžbine padoše na tanke grane – sleže ramenima Nikola i priseća se i kako je radio zvonike za pravoslavne crkve u Klepcima (Čapljina), Veličanima i Poljicu u Popovom polju ili Šćepan Polju i Jablan Dolu na sjeveru Crne Gore. Klesao je i spomen-česmu u Mrkonjićima, rodnom selu Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, spomenike na groblju u Raštanima kod Mostara… Sve od kamena iskopanog u majdanu na brdu Vranjaku, nadomak svoje rodne kuće u Dolu.

Priča i pogleduje na vrhunce planine Bjelasnice, pa potom znatno niže dole kroz Popovo polje, na mirne drumove i puste poljske puteve, a usput brusi i kucka dletom po kamenu. I onda, podigavši obrve, mudro zaključi:

– Kao što vidiš, u pravu je bio pokojni Vasika Marić. Kad puška ne puca, dleto kuca. Pa, makar, i ovako.