Prekretnica u odnosima Rusije i Amerike: Prvi korak ka velikom dogovoru

Razgovori Vladimira Putina i američkog izaslanika Stivena Vitkofa pokazuju prve elemente približavanja stavova Moskve i Vašingtona, ocenjuje advokat Branko Pavlović.

On smatra da za Rusiju postoji oko pet oblasti oko kojih uopšte nema pregovora, a da Amerika najlakše prihvata da Ukrajina ne može u NATO.

Susret predsednika Rusije Vladimira Putina i specijalnog američkog izaslanika Stivena Vitkofa, održan u utorak u Moskvi, predstavlja svojevrsnu prekretnicu u odnosima Moskve i Vašingtona — smatra advokat i narodni poslanik Branko Pavlović.

On ukazuje da ovaj susret pokazuje postojanje prvih strukturnih elemenata saglasnosti, koje je bilo nemoguće i zamisliti u prethodnom periodu.

„To je nešto što nam stvarno daje za pravo da očekujemo da u nekom nastavku ti odnosi makar ne idu na gore, ako već ne mogu na bolje“, kaže Pavlović, podsećajući da je ovo prvi slučaj posle dugog zastoja da se uopšte može govoriti o progresu u odnosima između Rusije i SAD.

Pavlović naglašava da se ne sme zanemariti ni izjava pomoćnika ruskog predsednika Jurija Ušakova, koji je posle susreta potvrdio da „još nisu postignuti kompromisi“, ali da su poruke bile pozitivne i jasne. To, prema njemu, nije mala stvar:
„Ako se setimo pre godinu dana — nije postojala saglasnost ni oko čega.“

Pet oblasti – linija koju Moskva ne prelazi

Centralno mesto Pavlovićeve analize zauzima pitanje teritorija. On podseća da je ruska strana jasno stavila do znanja da postoje teritorije o kojima ne može biti pregovora.
„Hersonska i Zaporoška oblast, Lugansk, Donjeck i, naravno, Krim — po ustavu Ruske Federacije postali su deo Rusije. Tako da oko njih nema pregovora. To je za rusku stranu nešto čemu ne može da se pregovara, jer predstavlja rusku teritoriju. Po njihovom ustavu — tu je sigurno čista stvar“, izričit je naš sagovornik.

On objašnjava da teritorijalna pitanja nisu potpuno nebitna, ali da Moskva pravi ključnu razliku:

„Teritorijalna pitanja izvan ovih pobrojanih delova Ukrajine sigurno nisu od ključne važnosti za Rusku Federaciju.“

Međutim, upravo to što se o pet oblasti ne razgovara, znači da će težište pregovora neminovno pasti na druge, mnogo složenije segmente.

Ukrajina izvan NATO-a: oblast u kojoj se očekuje najmanje otpora

Prema Pavlovićevim rečima, prva stvar koja se može registrovati kao realno približavanje stavova jeste uslov Rusije da Ukrajina nikada ne može postati članica NATO-a.
„Čini mi se da sa Amerikom najmanje i vrlo lako može da se dogovori to da Ukrajina ne može u NATO i te bezbednosne garancije Rusiji“, ističe on.

To je, naglašava on, oblast u kojoj se očekuje najmanje otpora, jer i Vašington sve više uviđa da je ova tačka neminovnost ako se teži bilo kakvom sporazumu. Ipak, postavlja se pitanje: ako se Amerikanci saglašavaju oko NATO-a, šta je sve još na stolu?

Šta čini pregovore složenim

Pavlović upozorava da je suština ruske pozicije često pogrešno predstavljana na Zapadu. On potvrđuje da je Moskva mnogo puta ponovila da specijalna vojna operacija nije pokrenuta zbog teritorija, već zbog nečeg drugog, a to „drugo“, kako navodi, odnosi se na status i prava ruskog naroda u Ukrajini — pitanja koja će biti najzamršenija, najobimnija i najspornija.

Pavlović detaljno opisuje šta ruske zahteve čini složenim:
„Traži se da ruski narod na celoj teritoriji Ukrajine mora uživati puna prava koja pripadaju svakoj manjinskoj nacionalnoj zajednici — od jezika, kulture, političkog predstavljanja, sloboda, imovinskih prava, ličnih sloboda, religijskih sloboda, u obrazovanju i tako dalje. To je ogroman kompleks pitanja.“

Ta pitanja, ističe on, neće biti lako formalizovati, niti će biti jednostavno definisati mehanizme nadzora, kontrole i garancija.

Dodatno, Moskva insistira da pravo na samoopredeljenje ne sme biti isključeno kao krajnji mehanizam ako bi ta prava bila masovno kršena — a to je tačka na kojoj će pregovori neizbežno zapinjati.

Mir da, ali bez Zelenskog

Još jedno pitanje koje dodatno usložnjava situaciju jeste stav Rusije da aktuelni predsednik Ukrajine nema legitimitet da potpisuje bilo koji dokument.

Pavlović podseća da je ruska strana još pre sastanka izašla sa stavom da Zelenski ne može biti učesnik bilo kakvog zaključivanja sporazuma. Ta činjenica sama po sebi čini da svaka pravna i diplomatska konstrukcija sporazuma postaje još teža — jer postavlja pitanje ko uopšte može biti potpisnik u ime Kijeva.

Tokom razgovora pojavila su se i četiri dodatna dokumenta koja je Vašington prosledio Moskvi. Pavlović smatra da nije teško zaključiti na šta se oni odnose.

„Sigurno možemo da pretpostavimo da se odnose na razrade oko bezbednosti. To ‘Ukrajina nije u NATO’, ali šta to sad tačno znači? I kako se to garantuje, koji su kontrolni mehanizmi, ko u tome učestvuje… verovatno u tom pravcu“, navodi on.
Ipak, uprkos tome što se ovim dokumentima bavi suštinom, Pavlović napominje da je neophodno „sačekati pa videti“ šta će biti konačna američka formulacija.

Prvi nastup Džareda Kušnera

Posebnu pažnju izazvalo je prvo zvanično pojavljivanje Džareda Kušnera kao člana američkog pregovaračkog tima. Prema Pavlovićevom mišljenju, uloga Trampovog zeta u američkom pregobvaračkom timu za Ukrajinu je „vrlo čudna“ i dodaje da predsednik Tramp ima neobičan stil u izboru saradnika:
„Iz nekog razloga Tramp koristi ljude koji su mu lično bliski — kao, recimo, i gospodin Vitkof, koji je njegov drugar iz oblasti građevinarstva i koji u značajnom delu dobija uloge koje pripadaju inače gospodinu Rubiju — nešto što bi pripadalo državnom sekretaru.“

Pavlović podseća i na širu sliku:
„Trampov način vođenja politike krajnje je neobičan, ali je na delu.“
Iako ogroman broj spornih pitanja ostaje otvoren — od garancija za prava ruskog stanovništva do statusa ukrajinskog rukovodstva — važno je što se uopšte naziru tačke doticanja.

To, zaključuje Pavlović, predstavlja osnov za oprezan, ali realan optimizam — jer su i Moskva i Vašington prvi put posle dugog perioda napravili korak izvan pozicija potpune blokade.