Da li se Evropska unija približava “vojnom Šengenu”?

Evropa povećava izdvajanja za odbranu. Međutim, jedno pitanje je uglavnom zanemareno – kako što brže premestiti vojnu opremu iz jedne zemlje u drugu u slučaju sukoba.

Godinama se priča o „vojnom Šengenu“, području u zoni Evropske unije bez kontrola pasoša u kojem se oružje i trupe mogu slobodno kretati podjednako lako kao i civili. Ipak, takav sistem i dalje nije ostvaren i za EU i za NATO, uprkos povećanim bezbednosnim zabrinutostima izazvanim ratom u Ukrajini.

Evropska komisija će 19. novembra predstaviti svoj poslednji pokušaj da to ostvari do kraja decenije.

Preliminarna verzija dokumenta, u koji je RSE imao uvid, ukazuje na dva načina da se to postigne: prvo, ulaganje novca u stotine „uskih grla“ širom kontinenta, kao što su železničke pruge, luke i mostovi, uključujući i u zemljama kandidatima za članstvo u EU Ukrajini i Moldaviju, za koje se u tom tekstu smatra da je ključno da budu integrisane u vojno-transportne strukture EU.

I drugo, smanjenje birokratije kako bi se sprečilo da različiti nacionalni zakoni i birokratija ometaju napore za brzo i lako premeštanje vojnih sredstava iz jedne zemlje EU u drugu.

Mnogo priče, malo napretka

Ideja o „vojnom Šengenu“ je 2017. postala je „prioritetna oblast“ i Evropska komisija je sastavljala akcione planove 2018, 2022. i 2024. godine – međutim, postignut je slab napredak.

Diplomate EU, govoreći za RSE pod uslovom da im se ne navode imena, rekle su da minimalni napredak svakako nije posledica nedostatka truda. Tema, kažu, obično je pri vrhu dnevnog reda kad god se raspravlja o saradnji EU i NATO-a, ali nijedna od tih organizacija, kažu, nikada je nije zaista prihvatila.

NATO se dugo nada da će EU uložiti više zakonodavne energije i novca za vojnu mobilnost, posebno sada kada su 23 od 27 zemalja članica EU takođe deo tog vojnog saveza. Rat u Ukrajini je samo povećao urgentnost da se pojačaju svi aspekti povezani s odbranom.

Istovremeno, u EU je postojala frustracija što je NATO previše fokusiran na trošenje novca na skupu vojnu opremu, a mnogo manje na to kako je zapravo transportovati i učiniti dostupnom drugim članicama Alijanse.

Novi cilj NATO-a da se do 2035. troši 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) na vojnu opremu i dodatnih 1,5 odsto na nevojna ulaganja – kao što je vojna mobilnost – donekle rešava to pitanje.

Međutim, to je i dalje u velikoj meri u rukama pojedinačnih zemalja, kako ističe dokument Evropske komisije. „Iako države članice ostaju slobodne da odluče da li će dozvoliti stranim oružanim snagama da prelaze preko njihove teritorije u okviru njihove nacionalne bezbednosti i odbrane, EU mora imati okvir za vojnu mobilnost koji balansira vojne i civilne potrebe“, navodi se u tekstu.

Cilj sadašnjeg sastava Evropske komisije, kojem mandat ističe 2029, jeste da „uspostavi zonu vojne mobilnosti širom EU do kraja 2027. kao prvi korak ka postepenom postizanju ‘vojnog Šengena’ u dimenzijama regulative, infrastrukture i kapaciteta“.

Hoće li biti dovoljno novca?

Pitanje je da li će novac biti dostupan ovog puta.

U poslednjem višegodišnjem budžetu EU (2021-2027), oko 1,7 milijardi evra namenjeno je za dvostruku civilno-vojnu transportnu infrastrukturu, fokusirajući se na 95 projekata u 21 zemlji. Međutim, kako dokument navodi: „potražnja za finansiranjem EU značajno je premašila raspoloživa sredstva“.

Za sledeći dugoročni budžet (2028-2034), Evropska komisija je stoga predložila 17,65 milijardi evra za transportnu infrastrukturu dvostruke namene, s fokusom na 500 kritičnih tačaka gde transport vojne opreme treba da bude brži i efikasniji.

Ali, da li će ovo uspeti? Pogotovo što članice EU uvek razvodnjavaju početni predlog Komisije i više vole da preusmere novac EU na sektore koji više „dobijaju glasove“, kao što su poljoprivreda, ribarstvo i druge vrste socijalne potrošnje.

Železnica je takođe vid transporta na koji je potrošeno najviše novca kada je u pitanju vojna mobilnost. I to će se verovatno nastaviti. Ranije ove godine, EU se saglasila oko četiri prioritetna multimodalna koridora za vojnu mobilnost – severnog, južnog, istočnog i centralnog. Severni, koji uglavnom povezuje Holandiju s Nemačkom i Poljskom, i dalje s Ukrajinom, najviše je dosad urađen.

Dokument Komisije ističe železničku deonicu od 22 kilometra, koja povezuje zapad Ukrajine sa Slovačkom i ostatkom centralne Evrope i koja koristi evropski standardni kolosek. Ona je puštena u rad u septembru.

Takođe se napominje da su „u toku pripremni radovi za primenu evropskog nominalnog standardnog koloseka na evropskim transportnim koridorima koji povezuju Moldaviju i Ukrajinu s državama članicama EU“. Ideja je da …

U velikoj meri je važno da će cela EU, uključujući zemlje kandidate, ubuduće raditi sa istim širinama železničkih koloseka.

Ideja je da cela Evropska unija, uključujući zemlje kandidate, ubuduće koristi jedinstveni železnički kolosek.

Evropska komisija je takođe spremna da se izdvoji novac za druge stavke koje su vitalne za vojno kretanje, kao što su vazdušni prevoz velikog tereta, trajekti dvostruke namene i vagoni s ravnom platformom za prevoz teške vojne opreme poput raketa i tenkova.

Poboljšanje ‘vojne mobilnosti’

Ipak, na kraju, najveće promene koje bi EU mogla da napravi su u zakonima koji bi olakšali kretanje trupa i opreme. Dobijanje dozvole za vojni transport iz jedne zemlje EU u drugu može potrajati i do 45 dana.

Cilj je, koji je postavio Brisel, tri dana. Ipak, iznenađujuće je što se harmonizovana pravila EU za prevoz opasnog tereta ne primenjuju na vojni transport, što znači da se često moraju dogovoriti ad hoc aranžmani.

To bi se promenilo, a Evropska komisija namerava da insistira da se postigne još više.

Još jedan predlog je da dozvole za premeštanje vojne opreme između država članica više neće morati da se obnavljaju na godišnjem nivou. One bi jednostavno važile dok se ne opozovu. Države koje nisu članice EU takođe mogu biti deo ove promene.

Ključ za ovo bi bio takozvani „Evropski unapređeni sistem odgovora za vojnu mobilnost (EMERS)“, koji se može pokrenuti u roku od 48 sati posle predloga Evropske komisije ili članice EU.

Kada se aktivira, u slučaju potencijalne vojne vanredne situacije, prekogranični vojni transport zahtevaće samo obaveštenje, uz skraćeni rok za najavu vojnog kretanja. Većina standardnih procedura bi se mogla zaobići, osim carinskih formalnosti.

Naravno, svi ovi predlozi moraće biti dogovoreni među članicama EU, što često zahteva jednoglasnost. S obzirom na povećanu urgentnost da EU pojača vojno prisustvo zbog rata u Ukrajini, to bi se moglo pokazati kao najbolja moguća šansa za postizanje ‘vojnog Šengena’.