Bocan-Harčenko: Rusija nije želela da se “Oluja” ponovi u Donbasu, a sve je podsećalo na to

Sve što se događalo tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, sa više ili manje sličnosti ponavlja se danas i u Ukrajini, kaže ruski ambasador u Srbiji u intervjuu za „Sputnjik“.

Trideset godina je prošlo od „Oluje“, najveće tragedije srpskog naroda tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Sve što se tada događalo neodoljivo podseća na ono što se događalo u Donbasu i Rusija nije želela da nam se „Oluja“ ponovi, izjavio je za Sputnjik ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan Harčenko.

– ‘Oluja’ je egzodus. I tada je, kao i sada, bilo jasno da većina naroda koji je izbegao neće da se vrati, s obzirom na vojni pritisak i uslove koji su vladali – Srbi su izgubili svoja rodna ognjišta na kojima su vekovima živeli i stvarali istoriju Krajine kao posebne regije koja je postojala u različitim istorijskim periodima – navodi Bocan-Harčenko i dodaje da je Zapad bio zainteresovan da „Oluja“ bude izvedena – podržavao je Zagreb i dao je podstrek za akciju.

Istočna Slavonija je prošla malo bolje od Krajine – ona je integrisana po odredbama Erdutskog sporazuma – ali, da li je integracija izvršena do kraja, pita se Bocan-Harčenko i odgovara odrečno.

Nismo želeli da se „Oluja“ ponovi u Donbasu

– Ono što je najvažnije, što se tiče Donbasa i svih akcija od 2014. pa nadalje (i kada su potpisani Minski sporazumi), naše rukovodstvo, razmišljajući o mogućim opcijama, uzelo je u obzir i tragediju koja se desila u Srpskoj Krajini. Imali smo želju i stav da se ista tragedija ne ponovi u Donbasu – ističe Bocan-Harčenko.

Prema njegovim rečima, sve što se događalo tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, sa više ili manje sličnosti ponavlja se danas i u Ukrajini.

„Oluja“ kao da je postala model – slično nešto hteo je Sakašvilijev režim da uradi u Abhaziji i Južnoj Osetiji…

I režim u Kijevu, koji je došao na vlast uz pomoć državnog udara, naravno, imao je na umu, kako oni kažu, „dobar primer Hrvatske“. Veliku prevaru, progon naroda.

Pomenuli ste i Erdutski sporazum. Može li se napraviti paralela između njega i Minskih sporazuma?

Mogu napraviti paralelu koja je stvarna i ima sličnosti – to je Briselski sporazum koji se tiče srpskog naroda na KiM. Što se tiče Erdutskog sporazuma, tu je bilo želje za ispunjavanjem i za takozvanom mirnom integracijom. Ali ima razlike između želje, onoga što je napisano i realnog života. Jer, nešto može da izgleda dobro na papiru, ali nije obezbedilo pomirenje naroda, što je najvažnije. Zbog toga je i u BiH ovakva situacija, da nema pomirenja. Ipak, Dejtonski sporazum je pružao mogućnost da se zaustavi konflikt i da svaki entitet živi na osnovu ustavnih punomoćja, posebno Republika Srpska.

Presuda Dodiku – velika prevara

Gotovo istovremeno na godišnjicu „Oluje“, sud BiH osudio je predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Kako će to po Vašem mišljenju imati uticaja na odnose u toj državi?

Presuda je velika prevara, politička odluka. Tu nema smisla za neki širi komentar. Najvažnije je da to nije pitanje Milorada Dodika, već je pitanje punomoćja i opstanka Republike Srpske. Zapad to koristi na različite načine – on želi da uništi Milorada Dodika u svakom smislu, pre svega kao političku ličnost, uticajnu u Republici Srpskoj i u srpskom narodu jer on štiti i brani dejtonski status Republike Srpske. Tu je problem. Oni smatraju da će, ako nema Dodika, Republika Srpska možda zadržati ime, ali će izgubiti sadržinu i tako biće otvoren put za centralizaciju BiH. Bilo je nekoliko pokušaja u tom smislu i oni traju veoma dugo. Ali, mislim da će Srpska i Dodik izdržati. Republika Srpska ima podršku od strane Ruske Federacije, ali najvažnija je podrška Srbije i čvrsta veza između nje i Republike Srpske, koja je na najbolji način potvrđena tokom zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije. I predsednik Vučić je lepo rekao da Srbija podržava i Dodika i Republiku Srpsku i da Beograd odbacuje ovu presudu.

Nastavak pregovora o miru zavisi od Kijeva

Specijalna vojna operacija u Ukrajini se nastavlja. Hoće li, po Vašem mišljenju, mirovni proces biti nastavljen i od čega zavisi nastavak mirovnih pregovora?

Nastavak mirovnih pregovora u potpunosti zavisi od režima u Kijevu, bolje rečeno od njegovih sponzora. Još 2022. oni su uništili ugovor koji bi osigurao bezbednost u Donbasu, pa i više drugih, širih pitanja, uključujući i budući neutralni status Ukrajine. Što se Rusije tiče, zalažemo se za pregovore. U svakom slučaju, diplomatsko rešenje je bolje od vojnog rešenja. Svi zadaci koje je postavio predsednik Putin biće ispunjeni do kraja, i što se tiče neutralnosti Ukrajine, i što se tiče neširenja NATO-a, i što se tiče bezbednosti. Mi smo ubeđeni da Rusija mora da učini sve što je moguće da Ukrajina ne bi dalje bila teritorija pretnje za Rusku Federaciju i ruski narod, uključujući i ljude koji žive u četiri istorijske regije koje su ponovo postale deo Rusije na osnovu odluke naroda. Što se tiče razgovora, postoje štetne priče da treća runda u Istanbulu nije bila efikasna i da je to odgovornost Rusije. To nije istina jer rezultata je bilo, pre svega u humanitarnoj sferi koja je veoma važna. Tu se radi o ljudima. Humanitarna sfera je veoma važan faktor u stvaranju poverenja, što je takođe važno tokom pregovora. Što se tiče širih problema i mirovnog procesa, mi smo ponudili stvaranje radnih grupa za stalnu komunikaciju, ne samo tokom pregovora, u vojnoj, političkoj i humanitarnoj sferi jer je samo tako moguće pripremiti neki zajednički temelj.

Problem legitimnosti Zelenskog

Kad je reč o memorandumima – oni su potpuno različiti. Ali, zar je neko očekivao nešto drugo? Ovo je prvi pokušaj, prvi nacrt i mi smo očekivali da on bude odbijen. Ali, zato pregovori i postoje, da bismo na kraju došli do nekog podudaranja, do zajedničkih principa i saglasnosti koje bi mogli da stvore temelj konačnog ugovora. Što se tiče sastanka na vrhu, postoji problem legitimnosti Zelenskog. Ovo je veoma važan ugovor koji bi otklonio razlog za sukobljavanje i obezbedio trajan mir. I, naravno, u takvoj situaciji je razumljivo da ugovor potpiše neko ko je legitiman. Mi nismo protiv sastanka na vrhu, ali on je nemoguć bez priprema. Takva vrsta sastanka završava pregovarački proces, ne otvara ga. Otvaranje po pravilu ide tako što stručne delegacije, radne grupe ili radna tela dođu do nekog rešenja koje mogu da ponude najvišem nivou. Ista priča je i sa prekidom vatre. Zašto ukrajinska strana odbija naše ponude za male korake u ovom pravcu kao što je sanitarni prekid vatre? Predsednik Putin je to nudio, ali sve je odbijeno. Kada se govori o prekidu vatre bez ikakvih priprema, bez kontrole i monitoringa, svakome je jasno da se to zapravo radi da se ukrajinska vojska pripremi za novu rundu vojnih akcija i da dobije novo naoružanje. To je potpuno jasno, tako je bilo i u bivšoj Jugoslaviji.

Kako obezbediti da neki budući ugovor između Moskve i Kijeva, ili Moskve i Zapada bude poštovan? Imali smo toliko primera gde Zapad nije poštovao ono što je potpisao, a i sad smo pomenuli nekoliko primera.

Imamo dosta primera i dosta iskustva. To je i jedan od razloga zašto ništa, nažalost, nije bilo moguće bez specijalne operacije. Oni su nam samo ovu opciju pružili, nismo imali drugu. Sada, šansa za ispunjavanje ugovora je bolja, jer ne postoji samo pregovaranje sa Zapadom, na šta su oni navikli, velike prevare su njihova omiljena stvar. Nego, sada su mnoge stvari potvrđene na terenu, uz specijalnu operaciju, pobede ruske vojske i oslobađanje istorijskih regija Ruske Federacije. Neophodno je, uz to, i da se stvori pouzdan mehanizam ispunjavanja sporazuma. I zato je pregovaranje veoma teška, dugotrajna stvar.

Potrebno dugoročno rešenje za NIS

Sudbina NIS-a je takođe veliko pitanje. Kako gledate na njega?

Najvažnije je da NIS radi, on radi u takvim uslovima koji pokazuju da smo dobro sarađivali u pravcu energetske saradnje. Puno toga smo uradili, sa jedne strane „Gasprom“ i „Gaspromnjeft“, a sa druge vlada Srbije, tako da je NIS postao najveća, najsnažnija kompanija koja može da dobro preživi i obezbedi energetsko tržište i u situaciji koja nije laka. Bez obzira što su sankcije suspendovane, NIS živi pod pretnjom, a najveća je kompanija u regionu. Sada ima odugovlačenja, možda su privremena rešenja u redu, ali neophodno je dugoročno rešenje. Pre svega, to je stvar Beograda, što je potvrđeno i u razgovorima „Gaspromnjefta“ sa predsednikom Vučićem i na osnovu razgovora stručnih tela, na osnovu Sporazuma o saradnji u oblasti nafte i gasa iz 2008. godine. Tu postoji potpuno razumevanje. I srpska vlada komunicira sa američkom stranom i iskoristićemo mogućnosti koje postoje. Smatram da su mogućnosti sada možda bolje nego kada je bila prethodna administracija SAD.