I Moskva je ranjiva

Hoće li i kako na ruski rat u Ukrajini uticati teroristički napad Islamske države na glavni grad Rusije i da li ima kraja rata na vidiku?

Dve godine nakon ruske agresije na susednu joj Ukrajinu sve je izvesnije da pravog pobednika neće ni biti i da će mrcvarenje ljudi i rušenje gradova i sela biti prekinuto jedino velikim međunarodnim mirovnim sporazumom “a la Dejton”, piše Al Džazira Balkans.

Početak trećeg ratnog proleća u Ukrajini i Rusiji, međutim, obeležiće teroristički napad u predgrađu Moskve, gde je u jednoj dvorani pred početak koncerta pobijeno 145, a ranjeno skoro 200 ljudi, što je pokazalo kako je i Moskva i te kako – ranjiva.

Ko je napao Rusiju?

Iako je odgovornost za napad preuzela avganistanska frakcija Islamske države, teško je ceo tragičan događaj izdvojiti iz ukupnog ratnog konteksta sa kojim možda i nema direktne veze, ali je u to malo teže poverovati.

Sve je ovdje nepoznanica, osim četvorice izvršilaca i njihovih pomagača koji su otkriveni i uhapšeni, a najrazličitije teorije zavere iz dana i dan obilaze ceo svet potpuno zasenjujući događaje u ratnim zonama.

Kreću se u vrlo širokom dijapazonu od toga da iza masakra stoje Ukrajinci, odnosno Amerikanci, kakav narativ kreira sama Moskva izbegavajući da govori o odgovornosti FSB i drugih sopstvenih brojnih javnih i tajnih službi, do toga kako je sve osmislio zapravo onaj stari kagebeovac koji je promenio čak i Ustav kako bi mogao da ostane u kremaljskoj predsedničkoj fotelji i ugrozi i neslavni rekord koji još drži najpoznatiji Gruzijac u bivšem Sovjetskom Savezu Josif Visarionovič Staljin.

Druge činjenice o direktnoj vezi sa ratnim sukobima kao što su, na primer, nedavno povlačenje Ukrajinaca iz Avdejevke ili još ranije Bahmuta i to uglavnom zbog nedostatka municije za artiljeriju i nemogućnosti popune jedinica svežim snagama, te smena u vrhu ukrajinske armije i njenih obaveštajnih službi, a posebno linija fronta duga 1.000 kilometra koja se mesecima skoro i nije pomerala uprkos krahu dugo najavljivane ukrajinske kontraofanzive, međutim, svedoče da još dugo neće moći da se govori o skorom početku pregovora dva ljuta neprijatelja, Zelenskog i Putina.

Ili, da se bude sasvim precizan, o dva koncepta budućeg uređenja sveta čiji su ukrajinski i ruski predsednik tek glavni eksponenti, a najvažniji igrači žive u Vašingtonu, Pekingu, Londonu ili delimično Briselu.

I Napoleon se vraća na front

Da stvar bude još gora, neposredno posle obeležavanja pune dve godine od početka ruske invazije na Ukrajinu i anektiranja još četiri regiona, kao i velike istočnoevropske zemlje, posle pripajanja Krima pre deset godina, ponovo su odapete žestoke verbalne strele na relaciji Pariz-Moskva, potvrđujući da istinskih naznaka o eventualnom primirju i početku mirovnih pregovora još nema.

Na izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona kako bi trupe njegove zemlje mogle da se nađu na evropskom “istočnom frontu”, hitro je reagovao njegov ruski kolega Vladimir Vladimirovič podsećanjem na to kako je jednom davno Napoleon prošao kada je krenuo u osvajanje Rusije.

Razmatranjem situacije na frontu kojim se i danas bave, posle dve godine i nešto više, i sve relevantne obaveštajne službe sveta i mediji u najrazličitijim formatima, postavljajući geopolitičke i geostrateške ciljeve velikih sila kao glavni i jedini parametar dosadašnjih i budućih ratovanja, lako se može stići do zaključka kako ni Putin ni Zelenski nisu ostvarili ono što su naumili, prvi da denacifikuje i demilitarizuje celu Ukrajinu, a drugi da zaustavi agresiju i ruske trupe vrati tamo odakle su i došle.

Velikih i značajnih pomeranja linija na frontu, uprkos najnovijim ruskim osvajanjem nekoliko manjih mesta, te najavom i početkom granatiranja Harkova, drugog po veličini ukrajinskog grada, nije bilo.

Ukrajinci strahuju da bi napadi na Harkov mogli biti samo početak velike ruske ofanzive, a sam Zelenski prvi put javno upozorava kako bi Ukrajina mogla da izgubi rat ukoliko hitno ne dobije podršku u oružju i municiji,

Niko ne brine o žrtvama

Simptomatično je kako se ljudski gubici, osim u propagandne svrhe, pored evidentnog razaranja i sela i gradova, skoro i ne spominju. Tako je Zelenski samo jednom utvrdio da je do sada sa ukrajinske strane izgubljeno više od 30.000 ljudi, mada je i sam Pentagon rekao da je ta cifra duplo veća, dok su prema istom izvoru gubici ruske strane veći od 100.000 vojnika.

Rusi, pak procenjuju kako je do sada poginulo mnogo više od 100.000 Ukrajinaca, ali sve ove cifre treba prihvatiti sasvim uslovno, kao i broj ranjenih i povređenih na obe strane koje više gotovo niko i ne spominje.

Obe strane, kako bi se to vojničkim jezikom reklo, imaju problem i sa ljudstvom i sa oružjem, pogotovo Kijev.

Sankcije uvedene Rusiji, 13 paketa, nisu funkcionisale tako dobro kao što su se zapadne zemlje nadale, pa Rusija još uspeva da proda naftu i nabavlja delove i komponente za svoju vojnu industriju.

U Ukrajini i zemljama koje joj pomažu u odbrani od agresije raste strah da će američka podrška presušiti ako se Donald Tramp vrati u Belu kuću posle predsedničkih izbora u novembru.

Oni koji sebe nazivaju ekspertima predviđaju kako je najverovatniji scenario u sledećim mesecima nastavak rata iznurivanjem koji će potrajati duže od 2025. godine, sa velikim žrtvama na obe strane i Ukrajinom koja će i dalje zavisiti od savezničkih pošiljki oružja.

Drugi najverovatniji scenario obuhvata potencijalnu eskalaciju sukoba u drugim delovima sveta, kao što su Bliski istok, Kina-Tajvan i Balkan sa Rusijom koja navodno želi da raspiri te napetosti.

Kakva god analiza bude napravljena u ovom trenutku, svakako neće moći zaobići činjenicu kako je i Moskva ranjiva, bez obzira je li naručilac masakra iz Ukrajine, Avganistana, Rusije ili sa neke druge adrese. Jedina koliko-toliko dobra utešna vest, za razliku od početka ruske invazije, glasi da ni u medijima ni u izjavama svetskih zvaničnika nema preteranih spominjanja nuklearnih bojevih glava još otkad ih je Putin isporučio svom susedu i savezniku Lukašenku.