“Novi Putin ili Anti – Putin”: Rat u Ukrajini raspalio novu trku za naslednika ruskog prestola

Rat u Ukrajini i sankcije nisu uspele da zacementiraju rusku vertikalu moći ili ujedine uticajne poslovne i političke grupe u zemlji. Da je Vladimir Putin dobio brzu pobedu na koju je očigledno računao kad je pokrenuo svoju „specijalnu operaciju“, on bi učvrstio svoju vladarsku poziciju, ali kako se konflikt razvukao elite su primorane da razmišljaju o svojoj budućnosti i pokušaju da pronađu svoje mesto u njoj, piše politički komentator zadužbine Karnegi Andrej Percev.

Sam Putin, nastavlja on, nije pokazao nameru da se povuče već deluje da se sve više potiskuje u prošlost. Elite i potencijalni naslednici posmatraju svaki njegov potez, ali već mogu da vide da mu nije mesto u njihovoj posleratnoj viziji budućnosti. Njegova jedina preostala funkcija u njihovoj percepciji nove ere mira biće nominovanje naslednika i napuštanje scene, navodi Percev.

Bučna trka za naslednika

Rat je, stoga, pokrenuo javnu trku za naslednika a izbor će se, kako je ocenio, možda svesti na onaj između „novog Putina“ ili „anti-Putina“. Poslednjih godina su politički manevri u Rusiji bili u senci, ali novu eru obeležile su bučne proklamacije i jasno vidljivo političko gestikuliranje.

Kao da je aktivna izborna kampanja već u toku, sa birokratama i funkcionerima unutar vladajuće partije koji se bore da dospeju u centar pažnje, što je donedavno bilo skoro nezamislivo dok je predsednička administracija radila u tišini, navodi Percev.

A bivši predsednik i premijer te aktuelni zamenik predsednika Bezbednosnog saveta Rusije Dmitrij Medvedev bio je posebno zauzet. Njegovi tvrdolinijaški komentari o spoljnopolitičkim pitanjima i uvrede upućene zapadnim liderima često deluju „komično“, kako je rekao Percev, ali je njegova uloga jasna – prebacivanje krivice za unutrašnje probleme na spoljne neprijatelje.

Još jedan glasan ruski političar je Sergej Kirijenko, prvi zamenik šefa kabineta koji je sada odgovoran za nadzor nad separatističkim republikama u Donbasu. On je postao jedan od najistaknutijih političara nove ere iako ranije nije pokazivao sklonost da bude u žiži javnosti. On sada, kako piše Percev, nosi kaki i govori glasno o fašistima, nacistima i jedinstvenoj misiji ruskog naroda. U Donbasu je otkrio spomenik „babuški Anji“, starici koju su Rusi pokušali da pretvore u simbol „oslobođenja“ Ukrajine. Kirijenko, koji je krajem ’90-tih sa svojih 35 godina nakratko bio najmlađi premijer Rusije, sada jasno ističe svoj status nadzornika Donjecka i Luganjska, što nije radio nijedan od njegovih prethodnika.

Drugi moćan takmac u ovoj borbi „jastrebova“ je Vjačeslav Volodin, predsednik Dume. Otkako je iz Kremlja prešao u Dumu, Volodin je počeo da iznosi niz provokativnih saopštenja, a sada je udvostručio svoje napore podržavajući zabranu stranih reči na izlozima prodavnica i pozivajući na zadržavanje smrtne kazne u DNR i LNR.

I tišina govori

Ostale uticajne birokrate usvojile su veoma različitu strategiju, birajući da se udalje od predmeta „specijalne operacije“ koliko im to pozicija dozvoljava. Ta tišina je sama po sebi politički gest, ukazuje Percev.

Premijer Mihail Mišustin i gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin – obojica smatrana za Putinovog naslednika pre rata – primetno ćute u vezi invazije. Sobjanin je podržao zvaničnu liniju pojavljivanjem na skupu podrške invazije na stadionu Lužnjiki u martu i otputovao je u LNR u junu, ali tek treba da se pojavi u kamuflažnoj uniformi ili da pozove na uništavanje nacizma. Mišustin je, sa svoje strane, u potpunosti izbegavao temu rata.

Percev njihovu tišinu objašnjava stavom da je rat privremen i da će odnosi sa Zapadom i Ukrajinom jednom morati da se obnove. A kad to vreme dođe, oni koji nisu uvredili drugu stranu ili direktno učestvovali u vojnoj kampanji biće u boljoj poziciji da to urade.

Ipak, i tišina povlači svoje rizike.

Ako Putin na kraju bude tražio potpunu posvećenost svih birokrata po vojnom i pitanju Donbasa, ta tišina mogla bi da im se zameri, ukazuje Percev, dodajući da sve ovo podseća na situaciju 2007, kad se bližio kraj Putinovog drugog mandata, a on prema Ustavu nije mogao da se kandiduje za treći zaredom. Naslednik Medvedev govorio je otvoreno o nastavku svoje predsedničke karijere, ali se ubrzo sklonio kad je Putin hteo da se vrati na mesto predsednika 2012. Nakon Putinovog reizbora 2018, ponovo se pojavilo pitanje naslednika, ali je on promenio Ustav i omogućio sebi da se kandiduje za još dva mandata od 2024.

„Posle Putina – Putin“

Sada ruska elita ponovo traga za naslednikom, ali u ovoj novoj eri političkih gestova potencijalni naslednici su ti koji su opalili iz startnog pištolja a ne Putin, navodi Percev, dodajući da dve strategije – glasni gestovi i odzvanjajuća tišina – reflektuju različite pristupe. „Jastrebovi“ deluju na osnovu toga da će naslednika izabrati Putin, pa oponašaju njegovo ponašanje u pokušaju da osvoje njegovu naklonost.

– Posle Putina biće Putin – rekao je jednom Volodin.

Oni koji su tihi računaju na drugačiji scenario izbora naslednika, u kojem novog lidera bira elita, a u tom slučaju će vodeći kandidati biti oni koji su sposobni da uzmu u obzir interese različitih grupa.

Percev ukazuje da je ova verzija trke za naslednika u 2022. „virtuelni događaj“. Putin ne pokazuje nameru da napusti svoj posao, a predsednička administracija se priprema za izbore 2024. a suvišno je reći ko će biti u centralnoj ulozi. Ipak, zanimanje pokazano za trku za naslednika od strane najviših pripadnika elite pokazuje da sistem želi da diskutuje o budućnosti nakon Putina. Kakva god da je ta budućnost, izgleda da je u njoj sve manje i manje prostora za njega, zaključio je Percev.