Bašar al Asad Sirijom vlada već 20 godina. Njegovu vladavinu obeležava jedno od najkrvavijih razdoblja u istoriji te zemlje koje traje od 2011. godine, piše Dojče vele.
Ubuduće bi humanitarna pomoć u malobrojna područja koja još kontrolišu protivnici vlade Bašara al Asada trebalo da stižu samo preko Bab al-Hava na tursko-sirijskoj granici. Jedan granični prelaz je dovoljan, tri granična prelaza su zatvorena – to su Rusija i Kina progurale prošle nedelje u Savetu bezbednosti UN.
Te dve veto sile argumentuju da program pomoći UN povređuje suverenitet Sirije, s obzirom da vlada u Damasku to nije formalno odobrila. Prema agencijskim vestima, Moskva želi da dostava humanitarne pomoć malo po malo potpuno prestane. Ali, po navodima UN, samo na severozapadu Sirije oko 2,8 miliona ljudi zavisi od humanitarne pomoći.
„S čizmom na glavi“
Od inauguracije pre 20 godina, 17. jula 2000. sirijski predsednik Bašar al Asad svoju vlast temelji na strahovladi.
„Nema drugog načina vladanja našim društvom osim s čizmom na glavi ljudi“, citira izjavu mladog Asada iz 1995. novinar Sem Dager, koji je godinama iz Damaska izveštavao za „Vol strit džurnal“.
Te godine je njegov stariji brat Bazil poginuo u saobraćajnoj nesreći. Od tada je Bašar al Asad pripreman za naslednika svoga oca Hafeza al Asada, koji je tom zemljom vladao čvrstom rukom od 1970. U to vreme, piše Dager u knjizi o porodici Asad objavljenoj 2019, događa se i unutrašnja promena tada 30-godišnjaka koji je najpre morao da se oslobodi senke svog nadmoćnog oca.
Mnogi su na početku imali utisak da je Bašar al Asad potpuno drukčiji tip vladara od oca ili brata: nastupao je manje agresivno, više suzdržano.
Medicinar obrazovan na Zapadu
Sredinom 90-ih a živeo je u Londonu gde je nakon studija medicine bio na specijalizaciji za očnog lekara. Medicinar obrazovan na zapadu kao naslednik jednog bliskoistočnog diktatora: ta obećavajuća predstava mu je koristila na početku vladavine. Kratko vreme je Sirija doživela razdoblje „Proleće Damaska“ u kojem su intelektualci relativno slobodno mogli da raspravljaju o demokratiji i građanskom angažmanu. Bašar je za mnoge bio čovek nade.
To je zabluda, kaže novinarka Kristin Helberg, koja je dugo izveštavala iz Damaska i bila jedna od retkih zapadnih novinara u Siriji. „Slika čoveka nade počivala je na nesporazumu.“ Mnogi Sirijci, ali i zapadni političari, polazili su od toga da će neko ko se zanima za kompjutere i Internet i ko se obrazuje u Engleskoj reformisati Siriju.
„Ali, Bašar nije nikad bio reformator“, kaže Helberg u razgovoru za DW. „Odreći se ovlašćenja ili temeljno promeniti poluge moći svoga oca, za to Bašar nije bio ni spreman niti sposoban. On je bio i ostao dete 50-ih, stare države nadzora koja se vodi autoritarno i koju bezskrupulozno iskorištava vladajući klan – iako nije nastupao kao grubi diktator.“
„Nemoj imati milosti!“
Bašar al Asad je poznavao diktatorske odnose kod kuće – kao i opasnosti koje bi mogle da prete vladajućoj porodici. Tako je u njegovoj mladosti uhapšen jedan vozač blizak Asadovima. Navodno je planirao atentat na mladog Bašara.
„Asadova deca su naučila da njihov neprijatelj može svuda da se krije, da mu se ne sme pružiti prilika“, zaključuje biograf Dager. „Izdajnike treba svuda tražiti. Treba ih srediti gde god bili“, podučavao je Hafiz al Asad svoga sina. I „nemoj imati milosti“.
Hafez al Asad je tu maksimu dosledno sprovodio od 70-ih – i Siriju pretvorio u policijsku državu i mučilište. Novinar Mustafa Kalifa, koji živi u Francuskoj, zbog kritike režima je godinama bio u zloglasnom zatvoru Tadmur u blizini grada Palmire. U svom romanu „Kuća strave“ on opisuje sistematsko mučenje zatvorenika, od svakodnevnih nasilnih ispada do prisiljavanja da piju vodu iz kanalizacije.
Taj način vladavine uskoro je usvojio i Bašar al Asad. On sprovodi modernizaciju, ali ne političke reforme. Kad su Sirijci zahtevali više demokratije Bašar al Asad je 2000. neposredno nakon preuzimanja dužnosti, u društvu svog bliskog saradnika Manafa Tlasa, koji je kasnije pobegao iz Sirije komentarisao: „Ti ljudi su izgubili razum, oni žive u svetu fantazije.“ Pred drugim saradnikom je izjavio: „Daš im prst, oni hoće celu ruku.“
„Proigrao je nezavisnost Sirije“
Pa ipak, Bašar al Asad u desetoj godini rata ne vlada ništa jače u Siriji, iako je većina zemlje ponovo pod njegovim formalnim nadzorom. Ustanak 2011. je brutalno ugušio, rat koji je iz toga nastao odneo je više od 500.000 ljudskih života. Za mnoge od tih žrtava kriv je on.
Rasprava u SB UN o slanju humanitarne pomoći pokazuje koliko Asad zavisi pre svega od pomoći Moskve. Rusija skupo naplaćuje svoju vojnu podršku kao i Iran, druga Asadova sila zaštitnica. Obe zemlje su jače od Sirije vojno, politički i ekonomski, one će bitno uticati na budući razvoj te zemlje. Politički, Asad je proigrao nezavisnost svoje zemlje.
Ali, predsednik ne može nazad, smatra Helberg. Svaka prava reforma u Siriji bi dovela do pada sistema. „Zato njegov režim može samo da nastavi da vlada kao i do sada – tlačenjem, mučenjem, korupcijom – i borbu koju vodi po svaku cenu kako bi zadržao vlast lažima i propagandom predstavljati kao borbu protiv terorizma.“
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
