Bogataš daje vola, a sirotinja daje sina u rat

U susret jedinstvenom filmskom maratonu „Najduža noć filma“ u Sava Centru, proslavljeni glumac govori o saradnji sa rediteljima, fenomenu banjalučke ekipe, ali i oštro kritikuje zloupotrebu žrtava u dnevno-političke svrhe.

Jedan od najautentičnijih glumaca današnjice, Jovo Maksić, biće centralna figura predstojećeg filmskog maratona koji se održava 21. decembra u Sava Centru. Maksić tumači ključne uloge u čak dva filma koja su na repertoaru te večeri – u svetskoj premijeri filma „Izlet“ Nenada Pavlovića i hororu „Karmadona“ Aleksandra Radivojevića.

Gostujući u emisiji „Jutro na Blic“, Maksić je govorio o izazovima autorskog filma, svojoj glumačkoj filozofiji, neraskidivoj vezi sa rediteljem Sašom Hajdukovićem, ali i o bolnim temama rata i društvene odgovornosti.

Povratak autorskog filma na velika vrata

Govoreći o predstojećem maratonu, Maksić ne krije zadovoljstvo što je deo projekata koji vraćaju autorski film u fokus. Iako su „Izlet“ i „Karmadona“ stilski dijametralno suprotni – jedan je drama inspirisana crnim talasom, a drugi horor fantazija – za glumca je to bio izazov, a ne teret.

„Oba filma su jako značajna. Volim da radim sa takvim umetnicima jer se autorski film vraća na veliku scenu, a mnogo ga je falilo ovde. Oba filma se mogu podvući pod to da su autorski. Bilo je jako zanimljivo, izazovno i čast mi je što sam učestvovao u oba projekta“, ističe Maksić.

Film „Izlet“, omaž Mići Popoviću, zenitizmu i crnom talasu, za Maksića ima posebnu težinu zbog reditelja Nenada Pavlovića, sina legendarnog Žike Pavlovića.

„Jako mi je drago, pogotovo u „Izletu“, što je Neša Pavlović dobio svoj prostor. On nekako živi u senci oca, a to nije lako. Žika Pavlović je jedan od najvećih reditelja u Evropi. Neša je vezan za oca, odrastao je uz njega i ovaj film je ujedno i neka posveta njemu i tom crnom talasu koji je bio revolucija u tadašnjoj Jugoslaviji“, objašnjava glumac.

S druge strane, saradnja sa Aleksandrom Radivojevićem na „Karmadoni“ donela je potpuno drugačiju energiju.

„Aca je poseban. Prepun je neke pozitivne energije i nekog svog kreativnog ludila. Bilo je zadovoljstvo raditi s njim, izgledalo je baš onako – lako. On dosta veruje glumcima i daje im slobodu, što je isto bitno.“, rekao je glumac.

O slobodi i „zabrani žanrova“

Maksić je poznat kao glumac koji svojim likovima daje posebnu dubinu, često crpeći inspiraciju iz sopstvenog, nimalo lakog životnog iskustva. Ipak, on insistira da je ključ u poverenju između glumca i reditelja.

„Sloboda je mnogo bitna, ali naravno da se ne otme kontroli. Zato se i radi podela. Kad imate neko poverenje, znate šta hoćete, ali bez te simbioze sa rediteljem to može da ode dođavola. Kad je reditelj opušten i kad vam veruje, onda znate da radite pravu stvar“, rekao je glumac.

Na pitanje o žanrovskim podelama i tome da li ga reditelji vide isključivo u teškim dramskim ulogama, Maksić ima jasan stav:

„Ja se ne bavim žanrom. Mislim da glumcima treba zabraniti žanr, time treba da se bavi reditelj. Ja tim ne volim da se bavim jer kad ne poverujem samom sebi, onda džaba, nećete ni vi poverovati“, rekao je glumac.

Fenomen banjalučke ekipe: „S njima je rad bajka“

Kada se pomene ime reditelja Saše Hajdukovića, sa kojim je radio na projektima „Meso“, „Kosti“ i „Koža“, Maksić menja ton glasa. To više nije samo poslovna saradnja, već duboko prijateljstvo i poštovanje.

„Imao sam neopisivu želju da ga zagrlim. To je uvek tako. To je jedno najdivnije biće koje sam upoznao u svom radu. Bukvalno želim do kraja života da radim s njim. Ako treba, kad dođem u neku fazu, dovoljno je da se pojavim kao statista kod Hajduka, meni će biti zadovoljstvo“, iskren je Maksić.

On ističe da uspeh tih projekata leži u temeljnim pripremama i ljudskosti cele ekipe.

„Sa njim je rad jedna bajka, uživanje. Moram da pomenem i Nikolu Pejakovića Kolju i celu tu banjalučku ekipu. To su ljudi koji su ostavili toliki prostor u mom srcu, koji je samo za njih. Profesionalnost na najvećem nivou, lju“bav na najvećem nivou. Mnogim mojim kolegama sam rekao: „Želim vam bar da jednom radite s njima“, i to se mnogima obistinilo i tek tad su saznali šta to stvarno znači“, rekao je glumac.

„Rat vode mali ljudi, a političari se bogate“

Iako je prepoznatljiv po ulogama u ratnim i teškim dramama, poput „Oluje“ ili serije „Tvrđava“, Maksić ima jasan i oštar stav o ratnim filmovima i njihovoj poruci.

„Svaki ratni film, ako nije antiratni, onda je propagandni. A mislim da rat niko normalan ne smatra nečim dobrim. U ratu stradaju mali ljudi. Rat vode mali ljudi. Ne vode ga političari. Političari se bogate na ratu. Oni posle sede i piju i s jedne i s druge i s treće strane, i dalje opstaju. To je ono zlo“, kaže Maksić i poentira starom izrekom koja je danas, prema njegovom mišljenju, još surovija:

„Ono što se kaže – to je bilo i pre: „Bogataš daje vola, a sirotinja daje sina u rat“. A sad bogataš ne daje ni vola. I mi šaljemo i vola i sinove u rat.“, rekao je glumac.

Glumac je izrazio i duboko žaljenje zbog načina na koji se tragedije koriste u javnom prostoru.

„Zloupotrebljava se nacija, zloupotrebljavaju se žrtve. Meni je krivo što svako sa svoje strane zloupotrebljava svoje žrtve zarad jeftinih dnevno-političkih poena. To je ta nesreća koja me rastužuje.“, rekao je glumac.

O medijima i privatnosti

Za kraj, Maksić se osvrnuo i na svoj odnos prema medijima i društvenim mrežama, koje svesno izbegava.

„Dosta intervjua je izmišljeno, moram to da kažem. Recikliraju stare intervjue, stvare svoju priču koja je polu-izmišljena. Na kraju dođu do toga da se i ja krstim i smejem šta pričaju. Zato nemam društvene mreže. To je sklop svega i svačega gde upadnete u zamku. Treba se družiti sa dobrim i poštenim ljudima, oko sebe napraviti svoje okruženje, svoju oazu“, zaključuje Jovo Maksić.

Praznike će, kako kaže, provesti neradno, u krugu porodice, skupljajući energiju za nove projekte, među kojima je i jedan novi sa Sašom Hajdukovićem, o kojem, za sada, tajanstveno ćuti.