Nema više bede i samoće

Posle 40 godina samoće, starica Kata Bašić, iz sela Svilanovo na Goliji, više nije sama! U novopazarskom staračkom domu, jednom od boljih u Srbiji, u koji se uselila pre nekoliko dana, imaće potrebnu negu i svu udobnost, ali i puno prijatelja. Zbrinjavanje siromašne starice sa Golije koja nema nikog svog i koja je pune četiri decenije živela sama u muci i sirotinji, bez ikakvih prihoda i samo uz pomoć dobrih komšija, humanitarca Hida Muratovića i naših čitalaca iz celog sveta koji su joj pomagali da kupi hranu, lekove i ogrev i preživi na surovoj planini, učestvovalo je više dobrotvora iz Novog Pazara, Srbije i dijaspore, posebno iz Švajcarske. Oni su baki platili šta je trebalo platiti, obezbedili potrebnu papirologiju, potegli veze koje je trebalo naći, napravili kontakt sa rukovodstvom doma (koje je imalo veliko razumevanje za njenu muku i želelo da joj pomogne) i konačno je smestili. Mada je želela da ostatak života provede dostojno čoveka i radovala se odlasku sa Golije, jer zbog bolesti i godina više nije mogla da opstane na planini, plakala je pri napuštanju svog doma u kome je, kakav god da je bio, provela pet decenija, deset godina sa pokojnim suprugom i četrdeset sama.

– Pomagali smo joj i koliko smo mogli brinuli o njoj. Da nije bilo humanog Hida Muratovića i brojnih čitalaca „Vesti“ ne bi ovoliko izdržala u Svilanovu. Nećemo je zaboraviti, interesovaćemo se za njeno zdravlje, a kad prođe korona posećivaćemo je. Obećali smo joj da ćemo je tokom leta dovesti u Svilanovo – ističe bakina komšinica Suzana Veljović.

Ona je baki Kati poslednjih godina najviše pomagala, ali i otpratila do staračkog doma. I dok je lagano išla prema vratima Doma i novog životnog poglavlja, baka Kata je poručila:

– Bog neka čuva sve dobre ljude koji su mi pomagali i održavali me u životu. Žao mi je što sam otišla sa kućnog praga, iako kroz život znam samo za muku. Volela sam moj dom na Goliji u koji sam došla čak iz Knina u Hrvatskoj. Sudbina je htela da mi suprug mlad premine, a dece nismo imali. Hvala vam dobri ljudi i nemojte me zaboraviti!

Nažalost, samo u ovom kraju, a posebno na Rogozni, Pešteru, Goliji i Kopaoniku još je na desetine usamljenih staraca koji nemaju nikoga svoga, o kojima država uopšte ne brine i koje, kad preminu, često nema ko ni da sahrani. Naši čitaoci pomažu godinama Stani Minić, Olgi Mihajlović, Miljojki Aksentijević i Ratki Đorđević sa Rogozne, Dušimiru Vuksanoviću sa Golije, Fehi Ćosović, Emini Amčović, Hmidi Bihorac, Hankiji Kurtanović i Kimeti Grišević sa Peštera i mnogim drugim nevoljnicima. Veliko hvala i od „Vesti“ svakom dobrotvoru i dobrotvorki koji su mislili na ove stare i od svih zaboravljene duše, učinili im život lakšim i podnošljivijim, ali i ono najvažnije dokazali im da nisu sami i da neko izdaleka uvek misli na njih.

Ne zaboravite Katu

– Do neba smo zahvalni desetinama čitalaca „Vesti“ koji su baki Kati slali donacije bez kojih sama ne bi mogla da preživi na Goliji. Pošto nema penziju, niti imovinu, nije ispunjavala uslove za smeštaj u starački dom, ali zahvaljujući dobrotvorima i razumevanju rukovodstva ove ustanove, rešili smo i taj problem. Baka je sada zbrinuta, nadam se da će se snaći u novoj sredini i jednom potpuno novom životu. Pozivam dobre ljude koji su joj do sada pomagali da je ne zaborave i da joj bar ponekad pošalju malu pomoć – ističe humanitarac Hido Muratović, koji je takođe baku Katu otpratio do staračkog doma.

Bez penzije i zdravstvene knjižice

Većina bolesnih i usamljenih staraca nema penziju, socijalnu pomoć i zdravstveno osiguranje, pa moraju da plaćaju lekove i lekarske preglede, a kad se teže razbole i boravak u bolnici. Centri za socijalni rad za njih ne mare, ne posećuju ih ni gerontodomaćice, ni lekari, jer ne zalaze u sela. Život im je dodatno otežala korona, nemaju, kao sirotinja u gradu, pristup ni narodnim kuhinjama.