Front napada te 1999. tokom bitke na Košarama bio je ukupne širine oko deset kilometara. Prema podacima do kojih je kasnije došla komanda Treće armije, neprijateljske snage su bile više desetina puta brojnije, sa značajnom podrškom NATO i oružanih snaga Albanije.
– Od objekta Maja Glava – granični kamen C-4 – karaula Košare – granični kamen C-3/4 i Rasa Košares (tt 1.385), agresor je angažovano oko 1.500-2.000 terorista, među kojima je bilo i oko 300 mudžahedina. U drugom ešelonu bilo je oko 3.000 do 4.000 pripadnika neprijateljskih snaga. Najjače napade agresor je usmerio na pravcima selo Ljukaj – Maja Glava – objekat Škoza, oko 500 do 1.000, selo Padež – Karaula Košare – Opljaz – selo Košare, oko 500 do 800 i selo Padež – Rasa Košares, oko 1.000 do 1.500 ljudi – navodi precizne podatke admiral Boško Antić.
Dodaje da je za vreme napada avijacija gađala i jedinice po dubini, na položajima oko sela Junik i Ponoševac objekta Čabrat.
Prema rečima potpukovnika Dragutina Dimčevskog protiv ove armade u reonu Košara je u tom trenutku bilo 115 graničara, sedam starešina i osmorica vojnika, poslužilaca na minobacačkom odeljenju od 82 mm iz 125. motorizovane brigade.
– Bili smo raspoređeni u pet borbenih grupa. Od tog 9. aprila do 14. juna rov nam je služio za odbranu i dejstvo, ali bio i spavaonica i kuhinja. Bilo je perioda u početku kada nismo imali hrane, vodu smo pili na potoku. Ali nismo osećali glad, nismo ni razmišljali o gladi. Jedina nam je misao bila odbrana otadžbine – priseća se Dimčevski.
Kopneni napad na Srbiju iz pravca Albanije otpočeo je na karaulu Morina.
– Brzo se pokazalo da je to bila samo taktička varka kako bi se zavarao pravi smer dejstava. Glavni napad je usledio posle kanonade iz gotovo svih mogućih artiljerijskih oruđa kada su prvo pozvali graničare na koti Rasa Košares da se predaju. Prvi nalet je odbijen, a onda kreće nov minobacački napad posle koga su vojnici bili prinuđeni da se povuku s ove kote. Neki u pravcu Šabanovih livada, a neki u pravcu sela Košare i Opljaz.
Dimčevski odaje da je kota Glava bila je druga tačka odbrane Košara i prostirala se od graničnog kamena C3/4 do C3/6. Taj položaj je bio i najbliži granici, na samo 70 metara od Albanije. Napad je otpočeo oko 5.30 jakom artiljerijskom pripremom sa više položaja u Albaniji, a onda je usledila kopnena ofanziva koja se odvijala u talasima.
Zamračeno Sunce
Drugi dan napada, 10. april započeo je uz sunčano vreme i zlokobnu tišinu.
– Ta tišina govorila nam je da se nešto sprema – priseća se potpukovnik Dimčevski.
Oko 10 časova kreće još strahovitiji napad na Košare po svim tačkama fronta.
– Sećam se da je bilo veoma sunčano, a da je artiljerijska vatra uspela da zamrači Sunce. Napad je bio strahovit i iz svog raspoloživog naoružanja. Borci odgovaraju i grčevito se bore da bi odbranili granicu. Zasedno mesto Glava, kojim je komandovao vodnik Saša Radojević, teroristi preoravaju napadom sa tri minobacačka položaja iz Albanije. Naši minobacači su ostali bez municije, a put za dotur iz Batuše je bio presečen, pa su vojnici na graničnoj liniji praktično ostali odsečeni od ostalih grupa – seća se sagovornik „Vesti“.
Dve čete na 13 karaula
U zoni odbrane 53. graničnog bataljona koja se prostirala na zapadu od tromeđe na planini Bogićevici do Karaule Liken, na istoku, u dužini od 70 kilometara, branile su dve granične čete sa posadama na deset stalnih karaula: „General P. Ilić“, Kožnjar, Košare, „Morina“, „M. Bojinović“, Deva, „Ćafa Prušit“, Goden, „D. Radanović“ i Liken.
Takođe, tu su bile i tri letnje karaule: „Boško Žilović“, Đeravica i „Maja Čoban“.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
