U Srbiji živim kao pas
Momčilo Avramović (71) i njegova supruga Nadežda Todorović (61) iz Kupinovca kod Svilajnca veoma su se pokajali što su se 1994. godine vratili iz Pariza.
Pored toga što u zavičaju od proizvodnje poljoprivrednih proizvoda i prodaje stoke ne mogu dobro da žive, njima najviše smeta ovdašnja nekultura i nepoštovanje.
- U Srbiji sam nadničio kao radnik na građevini i bio sam slepac. Ni gaće nisam imao. Pošteno pričam. U Francusku sam otišao 1976. godine, jer ovde nisam mogao da se zaposlim ni u jednoj firmi zato što sam 1956. godine dobio iznenadnu paralizu leve noge. U Parizu su me primili u šnajderaju, gde sam šio komade od kože. Iako sam imao 36 godina, plakao sam kao dete dok nisam savladao tajne tog zanata - iskreno priča deda Momčilo.
Deca u inostranstvu
|
On još kaže da mu posle ništa nije bilo teško. Svakog dana je radio od šest do devet uveče, a mnogo puta je za mašinom ostajao i do pet sati izjutra.
- Dešavalo se da gazda donese kožu i kaže da komadi moraju da budu sašiveni do 10 ujutru. I ja šta ću, ostanem dok ne završim. Jer, tamo važi pravilo da ako hoćeš, radiš, a ako nećeš - ubij vrata. Doduše, dobro se i zarađivalo, što mi je bio dodatni motiv za prekovremeni rad. Imao sam platu od 13.000 do 22.000 franaka, jer sam dobro i brzo radio, a plaćalo se po sašivenom komadu. Bio sam među najboljim radnicima. Dok su neke kolege za radno vreme uradile samo po tri-četiri komada, ja sam izrađivao od 10 do 13 - dodaje deda Momčilo.
Neuređeno tržište
- Pre neki dan sam na sajmu u Beogradu pitao Slovence da li bi oni otkupili med, a oni su mi rekli da im naša država ne dozvoljava. To je sramota. I sada treba da ga prodajem po 180 dinara, a kilogram pasulja košta 250 dinara. A mene proizvodnja kilograma meda košta 250 dinara. To je Bogu plakati. U Parizu i Nemačkoj kilogram meda košta 11, a u Austriji devet evra - ogorčen je deda Momčilo. |
Na pitanje da li se pokajao što je otišao u inostranstvo, kaže da nije, ali da se mnogo pokajao što se vratio u otadžbinu.
- Nisam bio pametan. Voleo sam svoju zemlju, kuću, otadžbinu. A sada živim kao pas jer sve što dobijem, dam državi. Nisam radio u Parizu da bih svu penziju davao našoj državi. Osim toga, ovde nema nikakve kulture ophođenja prema ljudima, niti poštovanja. A tamo su me cenili kao čoveka. U koju god sam ustanovu ušao, dočekali su me kao gospodina. Odmah bi mi prinosili stolicu, ako nešto nisam razumeo, našli bi mi prevodioca, a autobuski prevoz nisam plaćao jer imam međunarodnu invalidsku karticu, po kojoj sam invalid 80 odsto - objašnjava Momčilo.
I njegova supruga Nadežda, koja je u jednom pariskom hotelu radila kao kuvarica, kaje se što je pristala da se vrati.
- Tamo mi se više sviđa. Sve je bolje nego ovde, kultura, poštovanje, standard. Da sam znala kako ćemo ovde da živimo, nikada se ne bih vratila - kaže Nadežda.
Pored velikih dažbina, ovom bračnom paru ne sviđa se što moraju da plaćaju i radnike koji im obrađuju pet hektara zemlje, jer oni zbog godina i bolesti nisu u stanju da to rade.
