Podignem 30 tona na dan

Savićima je snaga genetski predodređena jer su i danas čuveni Milija i Vojin iz sela Gojna Gora na planini Maljen koji su udarcem šake mogli da obore vola. Na nedavno održanom Evropskom prvenstvu u pauerliftingu koje je održano u Knjaževcu njihov potomak Rade Savić zvanično je postao najjači čovek na svetu.

Kolos iz Gornjeg Milanovca: Rade Savić

 

Ovaj kršni Gornjomilanovčanin je u konkurenciji 300 takmičara iz 22 zemlje u disciplini benč pres bez opreme podigao teret od 290 kg, što je bilo dovoljno da se okiti još jednom titulom apsolutnog svetskog prvaka mada je ubeđen da je mogao da podigne i 300 kg.

Drugoplasirani na takmičenju u Knjaževcu je bio Rus Kiril Golberg koji je podigao tegove teške 260 kg, a treći je bio Španac Fredi Gonzales sa 250 kg.

Rade Savić ima 29 godina i težak je 140 kilograma, osvojio je više od 80 medalja i pehara, obarao je državne rekorde čak sedam puta. Po zanimanju je tehničar za biotehnologiju, a zaposlen je i kao šef obezbeđenja u jednom elitnom restoranu u Smederevu. Nedavno je dobio i sertifikat telohranitelja, privatnog detektiva i agenta obezbeđenja

Pre dve godine je iz benča na Svetskom prvenstvu GPC Federacije u pauerliftingu podigao 260 kilograma - osvojio dve zlatne medalje i zvanično postao najjači čovek na planeti.
 

DIV FUDBALER

- Rođen sam 27. aprila 1984. godine u milanovačkom prigradskom naselju Lunjevica gde su se moji roditelji doselili iz sela Gojna Gora na planini Maljen. Naravno, kao i svi drugi dečaci u naselju želeo sam da se iskažem u nekom sportu. U početku sam od 8 do 15 godine trenirao atletiku jer je u to vreme Gornji Milanovac imao veoma jak atletski klub i smatrao se jednom od prestonica države u atletici. Deca su masovno trenirala atletiku jer su na taj način u društvu dobijali epitet gradske face, a posebno je bio cenjen onaj koji bi se na takmičenjima okitio medaljama. Ja sam se opredelio za trčanje na srednje pruge i bio sam jedan od najperspektivnijih atletičara jer sam na raznoraznim takmičenjima osvojio dvadesetak zlatnih medalja.

- Međutim, posle izvesnog vremena gledajući treninge fudbalera Takova odlučim da se oprobam i u fudbalu. I tako, godinu dana sam trenirao i igrao za Takovo na mestu desnog krila. Kao krilni igrač bio sam veoma uspešan, ali danas mi je smešno kada zamislim sebe teškog 140 kg i visokog 190 cm na mestu desnog krila. Krilni igrači su po pravilu omanjeg rasta, vižljastiji i veoma brzi tako da sam veoma brzo shvatio da sebe treba da tražim u nekom drugom sportu gde ću sam odlučivati o svojim uspesima. Eto, tako se završio period moje atletske i fudbalske karijere.
 

SUSRET SA TEGOVIMA
- Jednom prilikom, još dok sam trenirao fudbal, slučajno sa društvom svratim u neku teretanu. One su bile vrlo popularne jer je to bilo vreme kada su čaršijske devojke volele da se zabavljaju sa nabildovanim momcima. Nesporazumi među tinejdžerima su se uglavnom rešavali uličnim pesničenjima, ali u poštenim tučama bez noževa, lanaca, pajsera...

Svetski rezultati se ne osvajaju na pasulju

 

- Iskreno, nikada nisam razmišljao o tome da poštovanje treba da zadobijem mišićima, posebno ne klinačkim tučama, a nije mi ni bilo potrebno jer sam od kada znam za sebe bio jak kao zemlja te niko nije ni imao petlju da se kači sa mnom. I tako, uđem u tu teretanu i neko od tih momaka koji su se tu pripremali za ulično pokazivanje ponudi mi da podignem tegove koji su bili teški 145 kg. Iz znatiželje to i uradim i to, onako, kao od šale i bez nekog posebnog napora. Priđe mi trener i pita da li mogu to da ponovim i ja to uradim, opet bez nekog posebnog napora još dva puta. Svi su, naravno, bili zabezeknuti onim što su videli, a ja sam tog trenutka shvatio da benč pres sport u kojem sam pronašao sebe. Eto, tada mi je bilo svega 16 godina i od tada sam krenuo putem koji me je doveo do višestruke titule apsolutnog svetskog prvaka.
 

MIŠIĆI U NASLEĐE

Sa Cecom Ražnatović

 

- Nekoliko puta sam do sada dokazao da sam najsnažniji čovek na svetu, ali mi Savići nasleđujemo snagu generacijama. Savići su gorštaci sa planine Maljen, a u selu Gojna Gora i okolnim selima, narod još uvek pamti mog pradedu Miliju i dedu Vojina koji su bili toliko jaki ljudi da su udarcem šake mogli da obore vola, a kao od šale su u šumi podizali debele trupce, teške metalne drljače, gvozdene raonike...

- I otac Jeroslav i brat Dule su veoma snažni ljudi i siguran sam da se nebi obrukali na takmičenjima najjačih ljudi iz celog sveta, a mislim i da ne bi bili poslednji na tim takmičenjima. I moj sinovac Lazar je još mali, ali već pokazuje da je nasledio genetiku Savića i preti da će u snazi nadmašiti strica.

- Najviše je ponosna moja majka Mirjana. Jer, nije mala stvar za majku Mirjanu saznanje da je rodila sina koji je najsnažniji među sedam milijardi stanovnika na zemlji. Ali, samo ona zna kolika joj je obaveza bila svakog dana pripremi hranu za trojicu ješnih muškaraca jer, hteli mi to da priznamo ili ne, jeste da je treniranje bitno, ali snaga na usta ulazi. Svakog dana pojedem kilogram i po mesa.

POMOĆI NIOTKUDA

Nema gde sa trofejima...

- Benč pres je veoma skup sport, a najveći deo troškova se odnosi na ishranu. Kada su završne pripreme za svetska i evropska takmičenja, pojedem i skoro dva kilograma mesa. Uostalom, na treninzima dnevno podignem između 20 i 30 tona tereta pripremajući se za takmičenja sa najsnažnijim ljudima na svetu, a rezultati se ne postižu na pasulju. Pripreme za najveća svetska takmičenja traju između tri i četiri meseca i za to vreme mi je potrebno između 8.000 i 10.000 evra, ali sve se to isplati kada zasvira himna "Bože pravde" i kada se na najvišem jarbolu zavijori srpska zastava, a oko struka barjak Gornjeg Milanovca. Naravno, takmičenja su samo finalni deo onoga što radite nekoliko meseci, a to ne može da se radi bez moralne podrške. Što se mene tiče, najveća moralna podrška mi je devojka Jelena i, naravno, moja porodica kojoj se odužujem postignutim svetskim rezultatima.

- Po zanimanju sam tehničar za biotehnologiju, ali se ovim poslom nikada nisam bavio. Nakon prvih uspeha u zemlji prevazišao sam sredinu kakva je Gornji Milanovac jer u ovom gradu nije bilo preteranog interesovanja za sport u kojem postižem uspehe i od lokalne samouprave i sportskih organizacija nisam imao nikavu finansijsku pomoć . Istina, to se sa postizanjem svetskih rezultata znatno promenilo te je predsednik opštine Milisav Mirković meni u čast u dva navrata priredio svečani prijem, dobio sam i neka opštinska priznanja, a obećana mi je i finansijska pomoć, ali već sa 18 godina sam otišao iz Gornjeg Milanovca u Beograd, a potom i u Smederevo, gde i sada živim i pripremam se za svetske rezultate.
 

STRAH I TREPET

Rade obećava još ozbiljnije rezultate

- Možda je glavni razlog što sam otišao iz grada to što sam počeo da se bavim poslovima obezbeđenja estradnih ličnosti, političara i poznatih klubova i od toga uglavnom živim. U međuvremenu sam završio obuku za telohranitelja i privatnog detektiva i verujem da ću jednog dana imati svoju agenciju za ove poslove.
- U mom dosadašnjem radu na obezbeđivanju ličnosti čija imena iz profesionalnog razloga nisu za objavljivanje, bilo je raznoraznih situacija, pa i veoma kritičnih trenutaka, ali sve sam rešavao. Zapravo, u ovom poslu mnogo je bitnije razmišljanje i dobra procena situacije i namere izgrednika od snage. Moja fizička snaga je samo poslednja mera koju upotrebljavam u krajnjoj nuždi, mada, kada eventualne napadače prođe želja da prave nevolje kada me vide ovolikog i ovako jakog. Poslovi obezbeđanja ličnosti su interesantni i zanimljivi, ali i veoma rizični i opasni, jer i među onima koje štitiš, baš kao i među onima od kojih ih obezbeđuješ, ima raznoraznih ljudi.