Beg kod tetke u Australiju

Banatska prašina čvrsto je urezala svoje tragove u 45-godišnjeg Zrenjaninca Branka Petrovića, pisca, prevodioca, muzičar i fotografa, iako već više od 20 godina živi u Australiji. Nedavno je s porodicom stigao na tri nedelje u rodni grad, u poznatu avliju gde odasvud nadiru uspomene, a supruga Danijela i četvorogodišnja ćerkica Sofija ga samo čudno gledaju.

Branko sa suprugom i roditeljima u dvorištu

Danijela je Italijanka i bila je prvi put s Brankom u Zrenjaninu pre šest godina, ali samo nakratko da bi upoznala njegove roditelje, a Sofija je prvi put. Zna tri reči srpskog, a sita se ispričala sa bakom i dekom i naigrala se sa njima da sve nadoknade.

- Kao i svaka prava Italijanka moja Danijela pravi je majstor specijaliteta iz njene domovine. A ovde u Banatu probala je vojvođansku štrudlu, vodio sam je na burek kod Ćazima, koji je potpuno isti kao i pre dvadeset i kusur godina. Ona sprema večeru, dok je majka zadužena za doručak i ručak sa neizbežnom banatskom supom i rezancima. I to je pravi banatski bluz. I baš mi nekako prija ovih dana u Srbiji, gde bih se sutra vratio da se razgaćim u svojoj avliji, sa matorim orezujem lozu i od prispelog grožđa pečem rakiju, ali još je to daleko - sleže ramenima Branko.

Džezer koga je snimio Branko

Danijela je magistar psihologije i radi kao profesor na univerzitetu u Pertu i državnom institutu, ali ima i svoju privatnu praksu. Branko je u Australiju otišao kod tetke i ostao.

- Danijela i ja smo se upoznali Adelajdu, gde sam od 1999. živeo kod tetke, venčali smo se 2000. godine, a 2008. dobili Sofiju. Inače Danijela je rođena u Torinu, imala je četiri godine kad su se njeni doselili u Adelajd, a interesantna je i njihova životna priča. Njeni roditelji su se upoznali u Libiji, koja je bila italijanska kolonija, njen otac je tamo radio gasne projekte, a i majka je tamo službovala. Zajedno su se vratili u Italiju i kasnije krenuli u Australiju - priča Branko sa smeškom.

OČEVE SUZE
On je Srbiju napustio ratnih devedesetih. Nasilja i oružja se grozio odmalena, pa nikako nije hteo da rizikuje da mu vojni pozivari dođu na kućni prag. I onda je nastupila tetka u Adelajdu.

- Najpre me je drugar na radiju Vlada Lucić, koji me je dok smo vodili noćni program pitao da li negde u inostranstvu imam neke rođake, prijatelje. Rekao sam da imam tetku u Australiji. "Pali, bre, šta čekaš", ispalio je Vlada odmah predlog. Te njegove reči odzvanjaju mi i dan-danas u glavi, a tog trenutka kao da su napravile zemljotres među mojim mislima. Rekao sam roditeljima: "Ja odoh kod tetke u Australiju, pa kako mi bude, a vi, ako hoćete, 'ajte sa mnom." Tada sam prvi put video oca kako plače, danima je suze lio, a evo i sada opet, mada kaže da sada plače od sreće, jer je njegova unuka pored njega.

Tanko je Branko otišao u daleku Australiju, prvo na tromesečnu turističku vizu, onda je muvao da se ona produži, malo bio ilegalac, a onda započeo postupak dobijanja papira.

- Iskoristio sam pametno to prvo vreme u Australiji, završio tamo visoku školu elektronike i sada sam uspešni menadžer u kompaniji koja se bavi distribucijom medicinske opreme. Poslednjih desetak godina živimo u Pertu. U međuvremenu, dok se Danijela stručno usavršavala, živeli smo nešto više od godinu dana u Holandiji. Zaista sam uživao u zemlji lala, dok je Danijela marljivo učila i radila. Ja sam pisao, fotografisao i svirao bluz - priča Branko.

SANJAM SRBIJU
Uspeo je da napiše i dramu o Milošu Crnjanskom koja je igrana u pozorištu u Pertu.
- Bio je to poziv australijskog multikulturnog centra i inicijativa profesora Borisa Radmilovića, koji predaje dramu na univerzitetu u Pertu. Trebalo im je nešto na srpskom jeziku i ja sam se upustio u zanimljivu pustolovinu, bavio sam se Crnjanskim od "Seoba" do "Lamenta nad Beogradom"... To je bio moj dug prema Milošu Crnjanskom, prema Srbiji, mojoj otadžbini.

U Australiji sam već 21 godinu, skućio sam se, stekao porodicu, ali vratio bih se u Srbiju zbog ljudi. Sanjam Srbiju i dalje, čak i na džez koncertima dok fotografišem svojim aparatom jurim tonove i bojim ih u slike. U Adelajdu sam imao svoj bend Dijamantsko sunce. Svirali smo nešto kombinaciju džeza i fanka, objavili svoj CD i album je imao prođu - objašnjava Branko.

Imao je i dve samostalne izložbe fotografija u galeriji u Pertu.

- Volim džez, mada radije i nekako lakše sviram bluz, a fotografiju sam zavoleo onako uz muziku. Sledeće godine, nakon džez festivala u Novom Sadu, napraviću izložbu fotografija, koje ću snimiti na festivalu i objaviti ih u nekom prostoru blizu Dunava. To je reka, kao i Tisa, koja me asocira na detinjstvo, na bezbrižne godine.