Jugonostalgija na društvenim mrežama
Da li se sa nostalgijom sećate vremena kada smo odlazili u Trst na kafu, kada se letovalo na hrvatskom primorju, a zimovalo na slovenačkim Alpima i ustajalo na himnu ”Hej Sloveni”? Da li biste više voleli da vaša deca, umesto Sunđer Boba i Nodija, gledaju Branka Kockicu i emisije ”Kolariću Paniću”, ”Muzički tobogan” i ”Opstanak” i uživaju u avanturama pčelice Maje i umesto video-igrica na kompjuteru igraju lastiš i ”arjačkinje - barjačkinje” i da se druže u parku, a ne na Fejsbuku?
Da li se sa osmehom sećate kada su se dečji rođendani slavili u dečjoj sobi i kada su glavno posluženje bili sendviči ukrašeni parizerom i krastavčićima i Vasina torta, a ne u igraonicama u kojima zabava sa animatorima i klovnovima košta kao letovanje u predsezoni? Kada su se informacije o svetu oko nas saznavale iz enciklopedije ”Hiljadu zašto - hiljadu zato”, a ne preko ”Gugla” i kada smo kroz sneg, blato i kišne barice samouvereno koračali u ”akijak” čizmicama i nosili žute kabanice sa plavom postavom i ”mont” jakne?
Iako broj osoba koje se izjašnjavaju kao Jugosloveni u statističkom popisu pada, ako je suditi prema broju članova grupa na socijalnim mrežama koje nose jugonostalgične nazive tipa ”Dobra stara vremena”, ”Osamdesete su bile godine”, ”Jugoslavija - naša jedina država” više od 100.000 osoba sa nostalgijom se priseća odrastanja u zemlji koja se šepurila od Vardara pa do Triglava! Mada poslednji popis stanovništva svedoči da u Srbiji živi svega 23.303 Jugoslovena - čak 57.418 manje nego 2002. godine, i da se u susednoj
Hrvatskoj samo 331 osoba izjašnjava kao Jugosloven, veliki broj osoba od Bleda pa do Prizrena i danas na Fejsbuk postavlja fotografije - uspomene na detinjstvo koje su obeležile viršle u zemičkama, jogurt iz ružičastog tetrapaka, sladoled u plastičnim lopticama, čokoladice ”životinjsko carstvo” i ”kinder lada” koju je sa prestola popularnosti povremeno smenjivao ”cipiripi”!
Da li je jugonostalgija samo drugo ime za mentalni beg od surove realnosti u kojoj sve manje ljudi može sebi da priušti kafu u krugu dvojke, a ne kapućino u Trstu? Ili je samo uspomena na bezbrižno detinjstvo i mladost koja je podsećala na jednu veliku rokenrol žurku koja se odvijala na relaciji Beograd-Zagreb i povremeno selila na sarajevsku Baščaršiju?
- Kada je sadašnjost prepuna brige za preživljavanje, a budućnost strepnje, povećava se sklonost da se prošlost posmatra kroz ružičaste naočari. U ljudskoj je prirodi da se ”pamte samo srećni dani” i ta vrsta (istorijskog) pamćenja čini okosnicu jugonostalgičnih osećanja. Osim toga, generacije dece koja su odgajana u Jugoslaviji rasle su sa osećanjem nacionalnog ponosa i uz refren ”pesme” da Jugoslavija ima najrazuđeniju obalu, najlepše more na svetu i da je to jedina zemlja na svetu u kojoj živi čovečija ribica. Bili smo ponosni vlasnici crvenog ”pasoša bez mane što prelazi grane” i odrastali sa osećanjem da živimo u bezbednoj zemlji. Školstvo i zdravstvo je bilo besplatno i dostupno, a korupcija, kriminal i nasilje su se dešavali samo na ”trulom zapadu”. A onda su došle devedesete i mi smo ostali bez zemlje, mora, planina i mogućnosti da pređemo preko granica zemlje koja je gorela u buktinji građanskog rata - objašnjava psiholog Maja Antončić.
Sociolozi ističu da je posebno zanimljiva činjenica da snažno osećanje jugonostalgije imaju mladi koji nikada nisu živeli u SFRJ ili su rođeni kada je država počela da puca po šavovima nacionalizma i kada je od nekadašnje zemlje ”od Vardara pa do Triglava” ostala samo karta na zidu nekog jugonostalgičara.
Maja Antončić ističe da je većina mladih, koja je nezadovoljna životom u sadašnjosti, slušala priče svojih roditelja kako je u njihovo vreme sve bilo bolje pa zbog toga ima bajkovitu predstavu o zemlji koja je prestala da postoji pre dvadeset godina.
