"Imam li pravo bar na konopac?"
Gotovo punih dvadeset godina Milan Ivković (1949) sanjao je svoju kuću u rodnoj Golinji, u izbegličkom centru u Ljuboviji na Drini maštao o povratku, a kada se konačno pre pet meseci odlučio na taj korak u dvorište nije mogao od šikare a umesto kuće čekala ga je ruševina, sa propalim krovom, bez prozora i vrata.
Da je mogao, već bi se prvi dan vratio u Ljuboviju. Ali jedva je skucao nešto novca da dođe, za povratnu kartu nije imao. A i malobrojni prijatelji i komšije nagovarali su ga da ostane, zajedno sa Milanom prionuli su poslu, posekli šikaru, popravili krov na kući i betonirali sobe u njoj.
Pomoć od Mirića
Više nisu mogli, kao ni Milan, a zima je sve bliže. I dalje je kuća bez prozora i vrata, vode i struje, pa i ono malo stvari koje su mu, kada su čuli za njegove nevolje, poslali Jovan i Božica Mirić iz Zagreba, čuva kod komšija. Poznati politolog i nekad univerzitetski profesor Jovan Mirić i sam je doživeo pakao hrvatske nacionalističke revolucije i o njoj objavio nekoliko referentnih knjiga, dobro je znao koja iskušenja čekaju Milana. On i supruga uputili su mu prvu pomoć, nešto nameštaja, pokrivače, malo namirnica i odeće, TV prijemnik i usisivač, kada i ako dobije struju.
"Ova roba, aparati, namirnice koje vam šaljemo ne mogu izbrisati sve nevolje i nesreće koje ste doživeli, ali se nadamo da će barem delom zadovoljiti vaše potrebe", napisali su Mirići u pismu Milanu.
Od svih stvari, njega su do suza dirnule reči razumevanja i utehe, one su lek za njegovu ranjenu dušu i ohrabrenje da ustraje. A biće teško.
Pre rata je to bilo sređeno imanje, Ivkovići su imali traktor, sve potrebne strojeve, u staji krave, svinje... Milan je radio kao dizaličar u Komunalnom, pre toga u Rijeci na Termoelektrani. Bio je, pohvaliće se, nagrađivan radnik, cenila se njegova stručnost, zalaganje, poštenje. A sada od toga ima samo uspomene. To što su napravili od njegovog imanja i kuće, kaže Milan, on ne bi učinio ni najvećem neprijatelju.
Kao da sam kužan
- Da je nisu uništili ja se ne bi brinuo. Ovako ne znam kako ću je osposobiti za iole pristojan život. Sve je devastirano, odneli su prozore, vrata, radnici elektre na krov su srušili stablo, tako da je godinama sve kisnulo i propadalo. Iz Crvenog krsta dali su mi samo najlon da zatvorim prozore i vrata. To je izrugivanje povratnicima, ali kome da se žalim. U Srbiji su nas primili u izbegličke centre i zbrinuli kako su mogli ali ovde "kod kuće" kao da sam kužan, svi od mene peru ruke, nemam pravo ni na što, pomoći ni od koga, a najmanje od države - bez srdžbe u glasu govori Milan, čudeći se šta traže od njega da ponovo plati priključenje struje i vode, za šta su njegovi roditelji praznili staju da bi ih platili.
I sada Milan pamti da su tamo krajem sedamdesetih prošlog veka kroz samodoprinos oni platili vodovodnu mrežu tadašnjih dva miliona dinara, a priključak dodatnih pola miliona i još 300 hiljada majstoru. Pa električna mreža kada se radila, priseća se on, osim što se davalo u novcu, svako je domaćinstvo dobilo svoju deonicu, sent, da iskopa rupe za stupove. I sada traže, jer je takav zakon kažu, da sve to ponovo plati. Pa gde to ima, pita se u čudu on.
- Osećam se kao da sam prošao kroz onu mašinu za mlevenje mesa, sve me to lomi, mada sam srećom prilično stabilan i čvrst, ali šta je previše i kamen teško podnosi. Gde god se obratim kažu: nemaš pravo! Pitao sam u Crvenom krstu: imam li pravo na uže da se obesim? Nisu mi dali ni kolica, kramp, grablje..., ni kilo šećera i soli. Ja sam bio najsrećniji kada sam drugima pomagao, ali eto sada sam u nevolji i ne mogu bez pomoći - priznaće, ne bez nelagode, Milan pogledajući rođaka Dušana Radovića koji mu je prvi priskočio i primio ga pod svoj krov.
Znao je Dušan dobro koji izazovi čekaju Milana, jer i sam prolazi iskušenja, kojima još ne vidi kraj. Njegova priča nije izbeglička, živeo je sve ratne godine s porodicom u Zagrebu i, reći će, oluju proživljavao celi rat.
- Kada je počelo, već 1991. godine, dobio sam otkaz i danas vodim spor zbog toga. Došao je novi direktor i odmah dao nalog da se iz firme očiste Srbi. Bili smo tehnološki višak. U ovih 25 godina održano je osam ročišta i sva su bila u moju korist, ali obeštećenje nisam dobio. Sada je sve na Ustavnom sudu. Ovo nije pravna država, sramim se što živim u takvoj državi, to nije država, to je bolesno društvo - ističe on, prisećajući se svog dolaska u rodnu kuću u Dugom selu, odmah posle "Oluje".
Gledao je, kaže, pljačkaške kolone koje su prolazile iz srpskih sela, sa natovarenim traktorskim prikolicama i kamionima. To nije trajalo danima, već mesecima i godinama.
Umalo da skapam od gladi
- Evo, već pet meseci kako sam se vratio za državu ne postojim, nemam pravo ni na šta, obnovu, priključak struje, vode, ništa. Za soocijalnu pomoć uvek me službenik "teši" da se strpim. Da me rođak nije primio na stan i hranu skapao bih od gladi - priča Milan, zagledan u svoju kuću, koju je u "Oluji" ostavio uređenu, sa kupatilom, parketom, skockanu baš po meri za dobar život.
