Veština od koje zastaje dah
Mnogi su sigurno čuli za kapueru, ali ne mogu da je tačno definišu. Možda je najbolje reći da je to borilačka veština koja u sebi ima elemente plesa, akrobatike i muzike, ali je s druge strane to i igra. Nastala je u Južnoj Americi, a srpska meka je beogradski klub Centar brazilske kulture. Tanja Gočmanac poseduje ljubičasti pojas, što znači da je stekla zvanje profesora.
- U kapueri nikada ne postoji ista kombinacija, a da bi se njom bavilo potrebna je gipkost. Kapueristi su u stanju da u samo nekoliko sekundi izvedu niz pokreta od kojih zastaje dah. Mogu da se koriste i za samoodbranu. Za Brazilce je to prvenstveno predstava koja za glavni cilj ima zabavu, a što je publika glasnija, to su pokreti kompleksniji i savršeniji - priča gošća "Vesti".
Kako ste se Vi obreli u kapueri?
- Završila sam muzičku školu i želela da ljubav prema muzici spojim sa borilačkom veštinom. Na TV sam 2003. videla reportažu o Brazilu u dvominutni prilog o kapueri. Odmah sam znala da je to to! Pronašla sam klub na Senjaku koji je već imao 50 polaznika. Muzika, pokret tela, veština samodbrane, istorija Brazila... Dve godine kasnije na treningu sam upoznala Milana, čoveka mog života.
Odbacila kopačke
Tanja se najpre bavila fudbalom?!
- Površno - kroz osmeh kaže šarmantna kapueristkinja. - U to vreme nije bio klubova i to ja razlog što nisam nastavila. Za razliku od mene brat Bojan je bio duboko u fudbalskim vodama. Povredio je koleno, posvetio se školovanju i radi kao programer.
Do pre 40 godina kapuerom je bilo moguće baviti se samo u Brazilu, ali je tada počelo širenje van granica. Zaslužni su majstori koji su prenosili znanje, a kako se interesovanje povećavalo, tako je došlo i do porasta broja ljudi koji žele da odu u Brazil i nauče nešto o toj veštini.
- Četiri puta boravila sam u Rio de Žaneiru gde je sedište najpoznatije grupe Senzala, a mi smo njen ogranak - ponosno ističe Tanja. - Želela sam da na izvoru "pokupim" znanje. Još 2008. u Riju sam dobila licencu za rad sa decom i tinejdžerima, a naučila sam i portugalski jezik. Trenutno nas sedam prenosi znanje Beograđanima.
Da li je kapuera takmičarski sport?
- Nije! Nemoguće je izvršiti bodovanje zbog velikog broja akrobatskih i borilačkih pokreta. Brazilci ga nazivaju seminarski sport.
U Brazilu kapuera ima svoje mesto u kulturi i sportu. Kod nas je često propratna atrakcija na raznim manifestacijama, posebno u organizaciji ambasade Brazila. Potrebna je samo želja za upoznavanjem nečeg novog, drugačijeg i zabavnog. Tanja ima svoje viđenje:
- Fudbal, odbojka na pesku i kapuera sveto su trojstvo kod Brazilaca i svako dete nađe se u nekoj od te tri aktivnosti.
Za razliku od sličnih sportova, koji imaju "pojaseve", kao zvanje, u kapueri se ne napreduje baš lako.
- Kreće se od belog pojasa, a onda slede žuti, narandžasti i sivi sa kojim ste i dalje učenik. Zatim dolaze plavi, zeleni i ljubičasti, a on označava zvanje profesora kapuere. Braon je za kontramajstore, dok je crveni majstorski pojas. Posedujem ljubičasti, a do tog zvanja trebalo mi je 14 godina predanog i mukotrpnog rada uz stalno usavršavanje. Sada sam jedina žena-profesor na Balkanu.
Ćerka preferira džijudžicu
Ćerkica Sofija počela je uz roditelje da trenira kapueru, ali se već 2,5 godine takmičarski se bavi brazilskom džijudžicom.
- Ima šest godina i veliku ambiciju da uspe u borilačkoj veštini koja ima sve više polaznika - s ponosom kaže mama Tanja.
Kapuera je od pre dve godine kulturno nematerijalno nasleđe Brazila. Vrsta folklora. Ne žele da ga komercijalizuju, ukalupe, već da zadrži dušu. Pošto smo po mentalitetu slični Brazilcima kod nas je našla plodno tlo.
- Sa suprugom Milanom i kapueristom iz Danske napravila sam početni zamajac. Brazilac Marselo Santos nekoliko puta bio je u Srbiji na seminarima, a tri poslednje godine stalni je žitelj Beograda i od njega smo najviše naučili. Na startu, 2000. godine, vežbalo se uz pomoć snimaka sa VHS kaseta.
Sve veći broj polaznika podrazumeva i brojna odricanja?
- U Centru trenutno vežba 36 odraslih i 72 dece uzrasta od tri do 12 godina. Pojedinci su stasali i posle šest godina već vežbaju sa starijom grupom. Nisu retke aktivnosti majka i ćerka/sin, dok očevi baš i nisu zainteresovani. Kao da se plaše velikog broja majki - kroz osmeh kaže Tanja i napominje da je kapuera sve popularnija u Novom Sadu, Pančevu, Nišu...
Alešandrini specijaliteti
Centar brazilske kulture povremeno ima sponzore, ali su članarine glavni izvor prihoda.
- Cene su pristupačne - pojašnjava Tanja. - Odrasli plaćaju 3.500 (deca 3-12 godina 2.500) dinara i imaju tri treninga nedeljno. Sve se već osam godina odvija u zgradi BIGZ-a, preko puta Beogradskog sajma, gde imamo 100 kvm. Organizujemo javne časove kako bi se roditelji upoznali sa kapuerom. Tada Brazilka Alešandra pravi poslastice koje ne mogu da se probaju na drugim mestima.
Idealna je za decu zbog prirodnog sklopa muzike i pokreta.
- Centar ima ogranak atraktivnog afro-brazilskog plesa koji vodi Žoisi, srpska snaja. Organizuje i tromesečne časove portugalskog jezika. Uz rad u centru imam dosta polaznika u Sportskom centru Šumice, vrtićima i internacionalnim školama kao vannastavna aktivnost. Nije lako sve postići, ali ljubav prema kapueri jača je od svih obaveza - zaključila je Tanja, koja je non-stop u pokretu.
Igra robova
Kapuera na pravi način oslikava Brazilce kao veseo i ponosan narod, koji drži do svoje kulture, običaja i korena. Sve se vidi u pokretima koji nisu nimalo laki. Zanimljivo, kapuera je imala bitnu ulogu u oslobađanju brazilskog naroda od ropstva u 19. veku, ali ne kao borilačka veština, već kao igra. Razlog, robovima je bilo zabranjeno da se međusobno bore (da ne ojačaju), pa su kapueru prikazivali kao igru.
Zbog toga nije bila legalna, pa je bavljenje povlačilo posledice. Brazilcima to nije predstavljalo problem. Zahvaljujući toj veštini odlazili u svoj svet, daleko od problema sa kojima su se suočavali. Na kraju su se izborili i za legalizaciju kapuere, početkom 20. veka.
Pojavile su se takozvane suve borbe, uvedeni su elementi aktobatike, kao i poznavanje instrumenata i ritmova, ali i pažljivo razmišljanje o svakom sledećem pokretu.
Mnogi kažu da kapuera nije borilačka veština. Stvorena je slika da kontakta između rivala nema. Ipak, zbog uticaja brojnih drugih veština na kapueru, dok se razvijala, ona se sastoji od brojnih udaraca nogama i rukama, u raznim stavovima, tako da se ne može reći da je u pitanju bezazlena borilačka veština.
