"Na poziv Srbije krenuo bih peške iz Troa"
Za sebe kaže da ga u konkurenciji najboljih fudbalera U17 u Francuskoj održava najviše rad i želja za napredovanjem, najmanje urođeni talenat. Dok slušate koliko staloženo unosi i samokritičnost u priču o fudbalskom putu, shvatite da ste u razgovor sa štoperom omladinskog tima Troa ušli nedovoljno pripremljeni za toliku dozu iskrenosti od jednog momka koji će tek u martu 2019. godine postati punoletan. Portal Naši sinovi predstavlja Nikolu Antonijevića, fudbalera U17 francuske ekipe Troa, rođenog 19. marta 2001. godine u Parizu.
- Ove sezone sam baš zadovoljan kako radim i kako moja ekipa igra. Prošle sezone sezone sam se tek u završnici izborio za dobar status kod tadašnjeg trenera, koji me na početku naše saradnje nije previše cenio. Kod novog trenera je sve drugačije. Od 12 mečeva propustio sam svega sedam minuta igre i to onda kad sam osetio bol u kolenu - priča Antonijević za portal nasisinovi.com.
Pre nego što se 2010. godine preselio u Troa, živeo je u Parizu, gde je i počeo da igra fudbal
- Zaigrao sam ga u malom klubu Kurnuv, da bi posle tri meseca treniranja prestao. Kao dete nisam voleo da se tuširam posle treninga, pa mi je bilo jednostavnije da prekinem sa fudbalom nego da mučim sebe. Moj otac nije želeo da vrši pritisak, iako je mnogo voleo fudbal. Nastavio sam da se bavim džudoom, još nekim sportovima i posle godinu dana pauze opet sam se vratio lopti.
Dolazak u Troa doneo je Nikoli drugu vrstu fudbalskih problema.
- Nisam bio dovoljno dobar da bih igrao za Troa. Zato su mi rekli da idem u manji klub, da tamo tokom nedelje treniram nekoliko dana, a da ostatak treninga odrađujem u Troa. Borio sam se i tada, i sada, uz veliki rad sam uspeo da sustignem one koji su po talentu bili ispred mene. Iskreno, sebe ne posmatram kao talentovanog igrača. Ako je tačna izreka da fudbalera čini pet procenta talenat i 95 odsto rad, kod mene svih 100 posto ide na trening.
Na njegovu sreću, Nikola živi i trenira tamo gde se radna etika poštuje iznad svega, pa se zato pre godinu i po dana našao na spisku od 90 najboljih francuskih igrača u njegovom godištu, od kojih je stvarana prva reprezentacija “trikolora”.
- Bio sam na toj listi za prvu selekciju. I danas čujem da dolaze treneri iz francuskog saveza i gledaju naše utakmice, ali mene to ne uzbuđuje. Srce bi mi bilo ispunjeno ako bi me iz Srbije zvali, mada sam siguran da tamo i ne znaju da ja postojim.
Ako sada ne znaju, saznaće u budućnosti, jer ko može da ignoriše momka visokog 187 cm, jednog od najbržih u timu, stvorenom od atletski besprekorno građenih dečaka.
- Kako ono kažu - stavljam glavu gde niko neće nogu. Ne bojim se, sve činim da moja ekipa pobedi, nema kod mene izgubljenih lopti. Trudim se da radim više, budem brži i spremniji od drugih. Svestan sam da me ta osobina održava među najboljima, bez rada bih odavno izgubio korak sa njima.
Kada je loptu zavoleo tada je Kaka žario i palio svetskim fudbalom. Zato je prvo želeo da igra ofanzivno. Od klubova voli Partizan. Zato što…
- Kad sam kao mali dolazio u Srbiju kod rodbine, bio je lep neki sladoled, crno-beli. Mnogo sam ga voleo. Eto, neki zavole klub zbog igrača, a mene je Partizanu privukao sladoled - izjavio je Antonijević za portal "Naši sinovi".
