Čekamo dan kada će "crna kosa" da nas pokosi
Sobina, drevno naselje, ušuškano u jugozapadnom delu Vranja, načičkano na obroncima, ispod Borinog brda, krije bolnu, golgotsku sudbinu Antića: majke Nade (71), ćerke Marine (50) i unuke Nataše (24).
Žive u staroj dotrajaloj kućici, koja na čudesan način odoleva vremenu. Sagrađena je od kamena, pečene i nepečene cigle, krpljene blokovima, sa vratima i prozorima koji se ne zatvaraju... I sam pogled na nju donosi neprijatnu teskobu sumorne svakodnevice.
- Nemamo struju, vodu, ništa nemamo. Čekamo kad će "crna kosa" da nas pokosi i olakša nam muke - guta slova kao knedle Marina, uznemirena, čekajući nas sa ćerkom Natašom ispred kuće, na raspukloj terasi.
Kako da prežive, pita se, dok nam pokazuje ček od penzije njene nepokretne majke Nade koji iznosi nekih 80 evra? To su im trenutno jedini mesečni prihodi.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
- Koliko za narodnog hleba, malo pasulja, čorbe, krompira... Jednom dnevno da pojedemo nešto, da preživimo. Nemamo struju, ispred kuće je cev sa pumpom koja godinama ne radi. Dok ne padne mrak, sedimo, sećamo se prošlih vremena kad je otac bio živ, radio u trgovini kao radnik i donosio platu, kada sam ja radila u Jumku u Predionici devet godina, a onda firma propala i ostala na ulici. Pričamo kako smo svakog dana bili siti i obučeni. Ovo dete (Nataša) nema oca, a jedva je završilo specijalnu školu. Nema šta da obuče, nosimo to što imamo godinama. Kad nam neko pruži neku odevnu stvar to je pravo bogatstvo za nas. Da možemo na praznike da odemo kao ljudi do obližnje velike svetinje, Bogorodične crkve, da upalimo sveće ocu i precima - priča Marina Antić.
Ostala samo sećanja na lepša vremena
Ulazimo u kuću; hodnik i dve sobe. Dve dotrajalo, napuklo, memljivo. Sa desne strane, u krevetu do prozora leži nepokretna, ali svesna starica Nada. Dočekuju nas kupne, plave, gotovo usahle oči, upitni pogled: ima li kraja putu na njihovoj golgoti?
Čuju se zvona sa srednjovekovne bogomolje u blizini, posvećene Uspeniju Presvete Bogorodice. Osenjuje se krsnim znakom starica, pokazuje rukom na njen krevet, još jedan do zida, jednu fotelju i uzan prolaz do peći na drva koja se raspada.
Kontakt adresa i telefon
Ako neko od plemenitih čitalaca "Vesti" može i želi da pomogne baki Nadi, Marini i Nataši Antić na bilo koji način, može stupiti u kontakt sa njima putem telefona na broj: +381 61 28 606 38 (ako im je napunjen javiće se - pune ga u komšiluku, jer nemaju struju). Adresa je: Sobina, Donja mahala 18, 17500 Vranje, Srbija. Naravno, na usluzi je i Redakcija "Vesti".
- To je sve što imamo i mnogo je. Ćerka me pazi, da nije nje ne bi bilo nikog da mi pruži čašu vode, koru hleba, da me podigne da sednem do prozora, da gledam u okolona brda, prema kućama u komšiluku. Da sama sa sobom razgovaram sa onima koji već odavno nisu živi. Da se sećam branja vinograda, kušanja slatkih "belki" ispod natežalih gidža, da se sećam branja dudinja sa šan dudova koje su još vranjske čorbadžije posadile. Zatim sadnje, branja, nizanja, sušenja i pakovanja duvana za Monopol, od koga se preživljavalo. Da se sećam kroz razgovore sa onima koji leže na groblju, tu, u blizini, pored crkve i tog, i te kako, siromašnog, ali presrećnog života u prošlosti... - priča trezveno, starica Nada i moli Boga i sve nas da im do sudnjeg dana udeli barem jedan normalan obrok dnevno, jedan ručak, nešto da se "zahvati kašikom" uz taze umešen hleb.
Retko ko u poseti
Nataša, zakatančenih ustiju, nemo nas posmatra tužnim očima. Kad je pitamo bilo šta gleda u majku, kao da traži odgovor od nje.
- Nevoljna je, ali dobra dušica, Bog joj je odredio takvu sudbinu. Poslušna je, kad joj nešto kažem uradi. Duša me boli, nemamo osnovna sredstva za higijenu, lice, ruke ne možemo da operemo dok ne donesem vodu u balonu iz komšiluka. Nemamo pelene za majku, da joj ne stavljam stare krpe koje mi daju ljudi. Pa, ovaj pusti šporet, da je ispravan, pa da zagrejem vodu, da umesim taze hleba, možda bi nam malo bilo lakše - kaže Marina.
Vrata se na sobi gde sede se ne zatvaraju, drveni prozor se razrušio, iskrivio, ne zatvara se i on. Ulazna vrata razljuskana, okrnjena, ali zaključavaju se. Zbog dima odgovara im da se unutrašnja vrata ne zatvaraju. Napolju, komad kamenitog dvorišta sa pokvarenom pumpom i to je sve. Drugi deo dvorišta pripada njihovim rođacima koji ne žive u Vranju.
Život kao kazna
Šporet na drva, pocepan, neupotrebljiv iz koga i kad se naloži kulja dim.
- Eh, živote, zašto si nas toliko porazio, koju muku ispaštamo, mi nedužni? Ložimo šporet, dim na sve strane, otvorimo prozor i sedimo. Prenese me Marina do šporeta, skupčamo se zajedno i tako ćutimo, satima, dok se ne uspavamo od muke. Uvukla se stud u kosti, burgija, uh, ne dao Bog nikom - uzdiše, pa prekoreva sebe što se toliko žali starica.
Kreveti, poklonjeni, dotrajali, u drugoj sobi, oniskoj ima još jedan, kad otopli za Natašu. Čim se smrkne, legnu, čim svane ustanu. Nemaju nijedan kućni uređaj. Za televizor znaju, nekada su ga imali, u davna vremena. Kad nemaju struje, šta će im. Duguju za struju 300 evra, a to su za njih, kako kažu, "goleme pare".
S obližnje planine vetar se pojačava, najavljuje promenu vremena, nakon upeklog majskog sunca. Kapi kiše nagoveštavaju kratak pljusak. Moramo da se rastanemo od njih sa gorčinom koja se lepi za nepca, za svaku poru na koži. Ispraćaju nas, radujući se paketu hrane koji su im ljudi dobre volje doneli. Zahvaljuju se što smo ih posetili. Da vidimo i čujemo njihovu muku.
- Retko ko nam dolazi, uglavnom ljudi beže od nas kao od čume - kaže i maše rukom starica Nada, usahlog pogleda, opominjujućeg za sve.
