Vlastito kupatilo posle dve decenije

Sedamdesetpetogodišnjem Stevi Podunavcu iz izbegličkog naselja Stari voćnjak kod Prijedora, ekipa "Vesti" uručila je donaciju od 3.700 danskih kruna donatorke koja želi da ostane anonimna.

Plakao od sreće: Stevo Podunavac

 

Ovaj vremešni čovek brine sam o sebi jer nema nikog od bliže rodbine i zato kada ga novinari "Vesti" samo telefonom pozovu silno se obraduje. Tako je bilo i ovoga puta kada smo ga zvali da ga obavestimo o našoj poseti.

- Ja sam sanjao vrlo lep san i zato mi donosite lepe vesti - rekao nam je Stevo kada smo mu rekli razlog posete i dodao da ne može dočekati da mu dođemo.

Ispričao nam je da je sanjao svoju majku da mu vilama baca seno na štagalj, a, kaže, sanjati seno znači novac. Pažljivo smo ga slušali i već tada radost podelili s njim.
Kada smo se pojavili pred Stevinim kontejnerom i ušli imali smo šta i da vidimo. Hrana koju je dobio za ručak toga dana iz Javne kuhinje u Prijedoru ostala je netaknuta.

- Od dragosti nisam mogao ništa da jedem, danas sam i plakao od sreće. Ne pamtim kada sam imao toliko para. Ja ću sada s tim novcem moći da sebi iskopam bunar, ugradim pumpu i uvedem vodu u moje novoozidano kupatilo i kontejner. Zato ne mogu da izrazim zahvalnost donatoru koju osećam. Ovo je za mene jako krupan dar. Veliko, veliko hvala onome ko mi je ovo poslao, ma kako se zvao... Sreća i blagoslov ga pratili kuda god krenuo. Najmilije mi je to što više neću morati iz komšiluka da nosim vodu. Komšije su mi dobre, nisu mi nikada prigovorile, pomognem im što mogu, a oni meni daju vodu, ali ipak nije prijatno od nekog nešto stalno uzimati jer se onda osećate dužni, a nemate načina da tu vrstu duga odužite, posebno kad ste u mojim godinama - kaže Stevo i već pravi planove šta će prvo kupiti da bi uveo sebi vodu.

Naglas razmišlja i mašta ovaj dobri čovek, pun sreće što će moći konačno nešto da napravi vlastitim novcem, što odavno nije, još od kada je izbegao iz svog sela Klasnić kod Gline u Hrvatskoj gde je imao veliko imanje i, kaže, dobro živeo. Nakon dolaska u izbeglištvo sa ženom i kćerkom potucao se dugo po izbegličkim centrima i više godina živeo u drvenoj šupi. Sve je to nekako trpeo dok su mu bile žive supruga i kćerka jer je imao s kim podeliti svoju muku. Ali, kada mu je 2000. godine umrla prvo kćerka, a zatim 2004. godine i supruga, Stevi se najteže breme života sručilo na staračka pleća i pritislo dušu do iznemoglosti.

Ipak, nije se dao nedaćama života i zdravlje mu nije narušeno težim, hroničnim bolestima i može se pohvaliti da ga i u osmoj deceniji solidno služi. Takođe, njegovo čovekoljublje ostalo je netaknuto, uprkos razočaranjima u ljude i neispunjenim obećanjima s kojima je bio suočen poslednje dve denecije. Stoga svaku donaciju prima sa zahvalnošću i radošću što u donatorima vidi novog prijatelja, nekog ko zaslužuje njegovu ljubav i poštovanje.