Zvonko Varga je osamdesetih godina bio nezamenljiv u Partizanovom napadačkom trilingu Mance – Varga – Živković. Brz, eksplozivan i nepredvidiv, sjajan u skoku, s lakoćom je tresao mreže rivala i bio noćna mora mnogih golmana širom Evrope.
Jedan je od ljubimaca crno-belog juga, pošto je svojim golovima doneo mnoge značajne trijumfe klubu iz Humske 1. Karijeru je počeo u rodnoj Crvenki, ali njegov talenat nije promakao Partizanovim lovcima na talente. Sa 16 godina došao je u redove “parnog valjka”, maštajući da postane centarfor omiljenog kluba. Navijači ga pamte po tome što je uvek igrao najbolje na najvažnijim utakmicama. Njegovi golovi su dva puta Partizanu širom otvorili put do šampionskih titula. Posle decenije u Humskoj, narednih 11 godina proveo je u belgijskom Liježu, gde je okončao profesionalno bavljenje fudbalom. Završio je čuvenu hejselsku trenersku školu, koja je bila preteča današnjih profi- licenci. Od 2015, kad je napustio Partizan sa Markom Nikolićem, kome je bio pomoćnik, ne bavi se trenerskim pozivom, iako je imao ponuda. Posvetio se radu u svojoj školi fudbala “Varga”:
– Imao sam ambicije i želju da radim kao trener. Međutim, posle povratka iz Belgije brzo sam shvatio gde sam došao i da nije važan kvalitet, znanje i stručnost, već podobnost. Nisam nikad jurio mesto šefa stručnog štaba. Posle OFK Beograda, Rada i Smedereva vratio sam se u Partizan da pomognem svom klubu. Nemam nameru da se više ozbiljno bavim trenerskim poslom. To je davno prošlo vreme. Eventualno bih mogao da pomognem nekom našem stručnjaku, ali u inostranstvu. Srećan sam što sada imam dovoljno vremena, koje mogu da provedem sa unukom.
Neće više u trenere
Posvetili ste se radu sa mlađim kategorijama. Ima li talentovanih klinaca?
– Zanima me rad s decom. Prelepo je kad svoje znanje prenosite mališanima. Imam školu fudbala i takmičimo se u okviru FSB. Polaznici su deca do pionirskog uzrasta. Verovatno će škola u nekom periodu morati da preraste u klub, da bi mogla da nastavi sa radom. Srbija ima mnogo talentovanih dečaka. Nacija smo koja ima sportski mentalitet. Problem je u stručnom radu. Danas je sve mnogo ubrzano i komercijalizovano. Mnogo je mladih trenera, koji nemaju iskustva. Uglavnom za rad koriste internet i opterećeni su rezultatima, ali ima među njima dobrih stručnjaka. Međutim, danas nema duše i strpljenja u poslu. Potrebno je osetiti suštinu i srž onoga što se radi i traži na terenu. Tek kod dece od 12 godina može se videti trenerski pečat. Mora se ići postupno od osnovne škole do fakulteta bez preskakanja razreda.
Često su roditelji velika smetnja deci u njihovom razvoju?
– To je posebna priča. Oni žure da im deca što pre stignu do prvog tima, a to na kraju bude kontraproduktivno. Sve gledaju kroz rezultat i tako izvlače zaključke da li im je dete dobro ili nije. To je pogrešno. Ne treba klincima ubiti volju da se bave fudbalom. Na početku moraju da se igraju kako bi ga zavoleli i sa osmehom dolaze i odlaze sa treninga. Zalažem se uvek za rad bez stresa, svađe i teških reči. Treba da sledimo primer Belgijanaca. Oni su u jednom periodu imali ogroman pad klupskog i reprezentativnog fudbala, ali su kvalitetnim radom ponovo došli u evropski vrh.
Duga pauza zbog Humske
Vaš fudbalski put do Partizana bio je neobičan. Prilikom prelaska iz Crvenke u Beograd pauzirali ste godinu i po dana?
– Za sve je kriv novac. Malo se trgovalo mojim talentom. U Crvenki su saznali da me traže iz Humske. Registrovali me i sa 16 godina odveli kao prvotimca na utakmicu u Trebinje. Uz specijalni lekarski pregled odigrao sam 15 minuta protiv Leotara, to je bilo dovoljno da klub stekne pravo na obeštećenje. Bio sam veliki partizanovac i nije bilo šanse da odem u drugi klub, ali sam 18 meseci morao da pauziram. Čak nisam smeo ni da treniram sa crno-belima. Išao sam na Banjicu i tamo trenirao sa Radom. Bila je to više rekreacija, ali sam znao da moram da istrajem. Imao sam već tada dve dobre osobine, čudesnu upornost i pobednički karakter. Obe sam nasledio od oca bivšeg fudbalera, koji je bio golgeter Crvenke.
Crno-beli dres nosili ste punu deceniju i na 459 mečeva postigli 167 golova:
– Početak nije bio sjajan. Zbog pauze sam izgubio mnogo. Kad sam konačno došao do prvog tima 1979. jedva smo se spasli ispadanja iz lige pobedom u poslednjem kolu protiv Budućnosti. Oni su imali strašan tim, izborili Evropu i nisu imali veliku želju u tom meču. Da je bilo neko drugo gostovanje ko zna kako bi se sve završilo. Taj period posle Mladinićevog odlaska je bio turbulentan i nastao je raspad sistema. Zvonko Živković i ja smo mladi ušli u taj haos. Bile su to izgubljene četiri godine. Menjali su se treneri posle Kovačevića i Matekala, došao je Duvančić, njega je nasledio Kaloperović koji je dobro radio, ali nije bilo trofeja.
Rezultati su stigli tek kad je tim preuzeo Miloš Milutinović.
– “Plava čigra” je bio drugačiji od ostalih trenera s posebnom harizmom. Tražio je da se igra s osmehom, bez stege. Imao je nešto svoje, sjajno je osećao tim i čudesnu psihologiju. Uz njega je bio Nenad Bjeković, za četiri godine osvojili smo dve titule, što je za to vreme bila retkost. Igrali smo u Evropi, ali bez nekog značajnijeg uspeha na međunarodnoj sceni. Ni danas mi nije jasno zašto je to tako. Imali smo odličan tim. Moca Vukotić, povratnik iz inostranstva, pomagao je generaciji koja je stasavala i u kojoj su bili Živković, Mance, Prekazi, Đelmaš, Smajić, Čava Dimitrijević, Ješić, Radović, Rojević, Omerović, Zalad, Stojić…
Dva puta za četiri godine ste slavili šampionsku titulu, oba puta vaši golovi su bili ključni?
– Bitno je biti najbolji kad je najvažnije 1983. sam imao probleme sa povredama, ali sam se oporavio i izborio za mesto u timu. Postigao sam oba gola na gostovanju Slobodi u Tuzli. Ta utakmica je bila jedna od ključnih. U večitom derbiju koji smo dobili 3:2 sam, takođe, zatresao mrežu. Mance je bio dvostruki strelac, i to nas je odvelo do šampionskog naslova. Dve godine kasnije na meču u Zagrebu pobedili smo takođe sa 3:2, a ja sam opet bio dvostruki strelac. Znao sam da završavam u Partizanu i prelaskom u Lijež otvaram novo poglavlje u mom fudbalskom životu.
Moć u Liježu
U Belgiji ste ostali čak 11 godina, čitavu deceniju ste nosili dres Liježa ?
– Praktično, imao sam dva kluba u karijeri, Partizan i Lijež, pošto sam u Serengu proveo samo godinu. U Belgiji sam pokazao koliko mogu. Ono što sam propustio u Partizanu mislim da sam mogao da pružim mnogo više i još bolje, nadoknadio sam u Liježu. Trener Vasež, jedan od belgijskih legendi, “pročitao” me je, osetio moju ličnost, mentalitet i od mene je izvukao ono najbolje.
Osvojili ste Kup Belgije sa Liježom?
– To je najveći uspeh u istoriji kluba. Tada moćnom Anderlehtu sam u dva susreta postigao dao dva pogotka. U finalu nisam bio strelac, do trijumfa nad Ekerenom nas je odveo gol Nebojše Malbaše. U timu je bio i Cvijan Milošević. U uspeh spada i eliminacija Benfike. To je bio strašan sastav, uglavnom, sa reprezentativcima Portugala. Igrali su u tom periodu finale Kupa šampiona i Kupa UEFA, ali smo ih iznenadili.
Niste igrali za seniorski tim Jugoslavije, a prošli ste sve reprezentativne selekcije?
– To je moja krivica. Kad sam dobio priliku da se dokažem, napravio sam najveću grešku u karijeri, koju sebi nikad neću oprostiti. Uoči SP u Španiji 1982. selektor Miljan Miljanić hteo je da generaciju Pižona, Šurjaka, Safeta Sušića i ostalih osveži. Nas desetak mlađih pozvao je na Palić, na jednomesečne pripreme. Tražio sam od Čiče da mi odobri tri dana da se odmorim. On je to dozvolio, nikom ne kažem i odem u Makarsku na more, ali se ne vratim po dogovoru. Uprkos zakašnjenju zovu me da se priključim reprezentaciji. Od sramote nikoga ne smem da pogledam u oči, ali radim maksimalno angažovano. Posle nekoliko dana treninga usledila je 15-dnevna turneja reprezentacije po Jugoslaviji. Igram i ja, ali u novinama, kao po pravilu, uvek piše “Varga najlošiji”. Shvatio sam da je to kraj mojih lepih želja. Bio sam ljut, ali samo na sebe. Pogrešio sam, ostali fudbaleri iz moje generacije su napravili lepe reprezentativne karijere. Mislim na Gudelja, Đurovskog, Živkovića, Deverića, Mlinarića, Baždarevića…
Ko je od saigrača na Vas ostavio najupečatljiviji utisak?
– Momčilo – Moca Vukotić, koji je bio najbolji igrač crno-belih, ali i Jugoslavije. Veliki fudbaler i još veći čovek. Danas poput njega dribla samo Mesi. Odlični su bili Živković, Mance i Čava Dimitrijević koji je na treningu bio nezainteresovan, ali na utakmici neuhvatljiv za protivnika.
Mnogo golova ste postigli glavom, iako niste visoki?
– Jedna od mojih vrlina bio je skok. Znalački sam koristio bočne lopte, imao dobar osećaj za prostor i postavljenje. U početku sam dosta promašivao, ali sam treningom uspeo da usavršim udarac glavom. Miloš Đelmaš je imao fantastičan centaršut, oštar i jak, felširan i na prvu stativu. Sjajno smo se razumeli.
Srpski na utakmici
U jednom trenutku belgijska liga bila je prepuna fudbalera iz nekadašnje Jugoslavije:
– Sećam se utakmice Standard – Lijež. Službeni jezik bio je srpski. Čule su se samo naše reči. Na terenu su u istom trenutku pored mene bili Nebojša Malbaša, Srebrenko Repčić, Pižon Petrović, Ranko Stojić, legendarni Edhem Šljivo, koga je publika obožavala. Družili smo se stalno i van terena. Nekima od nas su i deca rođena u Belgiji.
Sa Živkovićem birali stan
Od dolaska među crno-bele, Zvonko Varga je mnogo vremena provodio sa imenjakom i saigračem u napadu Živkovićem. Zanimljivo je kako su birali stanove koje im je klub dodelio:
– Dobili smo stanove, ali su nam iz uprave rekli da sami odlučimo ko će gde biti. Jedan od preko 60 kvm je bio na Dunavskom keju, a drugi veći u bloku 70A. Predložio sam Žiletu da igramo remi, pa ko ostvari tri pobede da bira. On je rekao da mu ne pada na pamet, jer sam često pobeđivao. Pošto je on iz Zemuna, da bi bio bliže roditeljima izabrao sam stan u bloku, a njemu je pripao onaj na keju.
Derbi opklada
Varga ne konzumira alkohol, ali je u jednoj prilici morao da prekrši pravilo:
– Nikad nisam koristio žestoka pića, mada je bilo ubeđivanja od strane saigrača. Pred večiti derbi 1980. rekao sam da ću popiti piće ukoliko pobedimo Crvenu zvezdu, a ja postignem pogodak. Crveno-beli su bili bolji u nekoliko prethodnih duela. Na stadionu u Humskoj slavili smo posle odlične partije sa 3:1, dao sam gol i morao da ispunim obećanje. Neki drugi slučaj ne pamtim!
Najlepše u Teleoptiku
Trenerski posao ste počeli u OFK Beogradu, vodili Rad i Smederevo. U Partizanu ste četiri puta bili asistent, u dva navrata sedeli na klupi Teleoptika?
– Među “romantičarima” je pola godine bilo sjajno, imali smo dobar tim, Vučićević, Koroman, Divić, Rađenović, Dule Petković… Dobili smo na Karaburmi Crvenu zvezdu sa Muslinom na klupi 2:1 i tako prekinuli njihov veliki pobednički niz. I u Radu je šest meseci bilo super, a onda je Ranko Stojić odlučio da podmladi ekipu, a ja sam se povukao. Bio sam asistent Vermezoviću u dva navrata, a 2004/2005. smo postali šampioni bez poraza i igrali u Ligi Evrope. Radio sam i sa Lotarom Mateusom, Miodragom Ješićem, Vukom Rašovićem i Markom Nikolićem. Ali tri najlepše sezone proveo sam u Teleoptiku kao prvi trener. Radio sam sa odličnim saradnicima Klinčarskim i Spasićem. U prvi tim Partizana su otišli Neca Tomić, Marko Šćepović, braća Marinković, Jojić, Stanić, Škuletić… Žao mi je što nismo ušli u Prvu ligu, ali stav uprave je bio da ne igramo u eliti. Protiv Zvezde na “Marakani” u Kupu smo igrali sjajno i izgubili smo 2:1, golom u poslednjem minutu. Ispraćeni smo aplauzom, što posebno prija kad ste na terenu najvećeg rivala.
Beršotu šest golova
U jednoj od najuspešnijih sezona u Belgiji postigli ste 22 gola, a protiv Beršota svih šest pogodaka u pobedi od 6:1:
– Bio je to vrhunac moje karijere, kada ti sve ide, a na kvalitet se nadogradi i iskustvo. Bio sam tada drugi strelac belgijskog prvenstva iza Edija Krnčevića, koji je postigao gol više u Anderlehtu. Zbog povrede sam izostao sa šest utakmica, inače bih sigurno bio ispred Australijanca. Okršaj protiv Beršota je posebna priča. Kako god da sam šutnuo, lopta je ušla u mrežu. Od sedam udaraca, samo jedan nisam pogodio!
Sin nastavio porodičnu tradiciju
Vargin sin Saša (28) je nastavio napadačku porodičnu fudbalsku tradiciju. Počeo je u Radu, a preko Teleoptika, Bežanije i Sinđelića stigao do Radomlja u Sloveniji.
– Potpuno je drugačiji špic od mene. Visok je i tehnički odličan. Međutim, uvek su ga gledali kao Varginog sina, pogotovo mu je bilo teško u Teleoptiku. Prošle sezone je bio u Javoru, ali se vratio u Radomlje. Malo su ga omele povrede, ali se oporavio od operacije ukrštenih ligamenata. Prošle nedelje je na utakmici protiv Maribora bio strelac!
