U fudbalu je 6:1 redak ishod. Zato je kao grom iz vedra neba odjeknulo kada je Partizan 17. juna 1951. tim rezultatom preslišao Crvenu zvezdu u prvenstvu.
U povojima najveće utakmice našeg fudbala prvi put se desilo da neko izvuče baš toliko deblji kraj. Zvezdinim pristalicama među 50.000 duša na Stadionu JNA između dva dela derbija otimao se potišteni uzdah razočaranja – bolje da se igra samo jedno poluvreme! Jer, Partizan je posle prvih 45 minuta vodio s 4:0, a Marko Valok je tek jednom zatresao mrežu. U nastavku je s još dva gola izrastao u prvog Partizanovog strelca het-trika u večitom derbiju!
Pustolovina preko okeana
Kakav je golgeter znalo se i pre te posebne utakmice. Godinu ranije prigrabio je zvanje najboljeg strelca jugoslovenskog šampionata sa 17 pogodaka. U Zvezdinu mrežu je smestio tri lopte i u dva ranija okršaja. Bili su to nagoveštaji dostignuća po kojem je i posle više od šest decenija nenadmašan u istoriji suparništva crno-belih i crveno-belih. U 14 večitih derbija 13 je bio strelac! U četiri megdana u Kupu Jugoslavije dodao je još pet, a dvostruki golgeter je bio i u finalu 1952. (6:0) i u susretu za pehar maršala Tita 1954 (4:1), oba puta na Dan Republike, 29. novembra.
Budući da je igrao tako nadahnuto i nemilosrdno protiv najljućeg rivala, sa stanovišta današnje ostrašćenosti na dve strane Topčiderskog brda reklo bi se da Zvezdini fudbaleri iz tog doba nisu mogli očima da ga vide. Beše to, ipak, neko pitomije vreme, vreme viteštva i međusobnog uvažavanja, o čemu postoje nebrojena svedočanstva sagledana i kroz gospodstveni odnos dva neponovljiva kapitena Partizanovog Stjepana Bobeka i Zvezdinog Rajka Mitića, Valokovih savremenika. Kako je to izgledalo, upečatljivo je znao da se priseti i sam Valok, koji je u petak napunio 94 godine!
– Prolaze naši navijači, idući ka stadionu, ispod mog stana u Balkanskoj ulici. Sve vreme zdušno pevaju: “Bobek dribla volove, Valok daje golove”. Izađem na balkon i podviknem im ljutito: “Ne smete tako, sram vas bilo. Zvezdaši su nam prijatelji, kolege. Da vas nisam čuo više!” Da bih bio siguran da su me poslušali, sjurim se niz stepenice i u koloni s njima odem do stadiona – priča Marko.
U pauzi između dva polugođa u sezoni 1954/55. Zvezda je igrala na južnoameričkoj turneji. Krstarila je u Argentini, Urugvaju i Brazilu u prva dva meseca nove godine, kad je u Beogradu pao sneg do kuka, a na južnoj polulopti je bilo leto. Kao svog gosta je povela Marka Valoka, koji joj je samo mesec ranije presudio u finalu Kupa! Znala je da njen okrutni dželat na fudbalskom polju osim sportskih ima i jednu intimnu svoju i porodičnu želju koja ga nagoni da slaže kofer. Bila je to Valokova prekookeanska pustolovina. Pošao je da traži rođenog brata Josipa, za koga je znao da se skućio u Sao Paulu, ali nije znao da li je i živ. Ide li da mu vidi oči ili da mu vidi grob, razdiralo ga je na dalekom putu fudbalske radosti i lične drame.
Otkud Josip u Brazilu? Valokovi otac i majka su između dva rata prodali kuću u Surčinu i nešto zemlje koju su imali. S četvoro dece su 1923. odvažno krenuli u nepoznat svet, za svojim snovima u obećanu zemlju. U varljivom eldoradu su nadničili na plantažama kafe. Za dve godine su uštedeli da kupe kućerak u sirotinjskoj četvrti Sao Paula, grada s imenom Svetog Pavla. Seta za rodnom grudom nije im dala da se skrase u pečalbi. Vratili su se 1925, ponovo s četvoro dece, ali ne s četvoro istih. Femica je došla na svet u Sao Paulu, a Josip, najstariji među njima, ostao je tamo. Nije ga vezala želja da zaradi više, nego je planula ljubav s jednom Brazilkom, iako mu je bilo tek 20 godina. Roditelji su ponovo uzeli kućicu u Surčinu. Nastavili su da se bave zemljoradnjom. Marko se rodio 1927, a dve godine kasnije i najmlađi Nikola.
– Bio sam još dečak kad su česti razgovori u kući počeli u meni da stvaraju romantičnu sliku o najstarijem bratu. Negde u belom svetu postojao je on, svetao i tajanstven. I, ja sam ga priželjkivao! Zamišljao sam dan njegovog iznenadnog povratka. Maštao sam o sjaju dalekih, srećnih zemalja, o sreći koju će doneti preko mora i ozariti naš svakidašnji život. Josip se javljao obično kratkim pozdravima o praznicima. Tako se znalo da se oženio svojom Brazilkom, pa onda i da imaju dvoje dece. Poslednja vest, 1931, bila je da je oboleo od tumora i da treba da se operiše. Kasnije, kada se o njemu više ništa nije čulo, majka je umela katkad, jadikujući, da priča o vremenima kad ja još nisam ni bio rođen – osvetlio je Valok svoju čežnju za bratom u ispovesti za “TV novosti” u januaru 1978.
Očeve crte na bratovom liku
Posle pet utakmica u Buenos Ajresu i dve u Montevideu, Zvezda se preselila u Brazil. S Korintijansom se sastala 15. februara 1955. na njegovom stadionu Pekaembu, nazvanom po delu Sao Paola u kojem je sagrađen 1940 (klub je 2014. prešao na novu arenu, napravljenu za Mundijal u Brazilu te godine). Crveno-beli su slavili s 3:0 golovima Antona Rudinskog i Bore Kostića u prvom poluvremenu, a Todor Živanović, koji je u drugom delu meča ušao umesto Valoka, postavio je konačan rezultat u samoj završnici. Za domaćina je branio proslavljeni brazilski čuvar mreže Gilmar, legenda Korintijansa, svetski prvak u Švedskoj 1958. i Čileu 1962. Međutim, čim se stupilo u Sao Paolo, Valok je pošao u potragu. Sa sobom je imao jednu bratovljevu fotografiju, Femičinu krštenicu i adresu kućice koju su njegovi roditelji onda stekli – Rua da Kunja 500. Uz pomoć nekih iseljenika pronašao je plac na kojem je nekad bila kuća. O Josipu u okolini niko ništa nije znao. Probao je nešto da dozna i u zvaničnim uredima preko sestrine krštenice, ali uzalud. I, kad je već izgubio svaku nadu, na sam dan susreta s Korintijansom, pojedini Zvezdini fudbaleri su mu uleteli u sobu uz povik:
– Ajde, Marko, dole, traži te brat!
Valok se zgranuo u neverici. Mislio je da se zvezdaši šale, jer im je već i dosadio u pregnuću da pronađe najrođenijeg. Kad je sišao u hotelski hol, prošla ga je jeza. Josipa je poznao ne po fotografiji, nego po izrazitoj sličnosti s ocem:
– Pružili smo jedan drugom ruku kao neznanci, ne uspevajući da nadvladamo zbunjenost pa da se izgrlimo kao braća. Onda je s obe strane potekla bujica pitanja, ali jedan drugog ništa nismo razumeli. Govorio je portugalski. Napregnuto je pokušao da razazna šta ja njega pitam, ali je samo bespomoćno vrteo glavom. U pomoć nam je kao prevodilac pritekao jedan naš iseljenik – posvedočio je privremeni Zvezdin partizanovac o nezaboravnom susretu.
Letnji dani u Sao Paulu
Ispostavilo se da je Josip navijač Korintijansa. Zbog zanimanja za to s kim njegov klub ima prijateljski meč, latio se novina! Zaprepastio se kad je pročitao da je u Zvezdi i jedan Valok, i to Valok koji ima brata u Sao Paulu. Uzbudio se i rešio da on krene u svoje traganje:
– Bližio se početak utakmice. Zajedno je s nama otišao na stadion. Predložio sam mu da posle pođemo do njega, ali mi se po njegovim neodređenim odgovorima učinilo da nije voljan. Nije želeo da vidim gde i kako živi. Znaš šta, rekao sam mu, materijalne stvari ne bi trebalo da budu prepreka između nas. Složili smo se da posle susreta večeramo zajedno u hotelu. To je radije prihvatio.
Zvezdina pobeda ga je razgalila. Iako je bio navijač domaćeg tima, i s tih 3:0 kao da je uspostavio neku nostalgičnu vezu s mestom rođenja.
Na večeri se otkravio. Poverio se bratu o svemu što ga tišti. Izjadao se da više ne živi s onom Brazilkom, da deca nisu njihova, već usvojena, da su se razveli ubrzo pošto je izašao iz bolnice. Zato je, zbog nekog stida, i prestao da se javlja svojima i da druguje sa iseljenicima. Povukao se u sebe da živi sa svojom nesrećom. Drugi put se oženio nekoliko godina pre Valokovog dolaska. Druga snaja, takođe Brazilka, imala je sina iz prvog braka. Josip je s njom držao radionicu za hemijsko čišćenje. Kad je Valok oduševljeno prihvatio što je njegov brat ponovo svio ljubavno gnezdo, Josip je s nelagodom predočio da je ona crnkinja. Marko je, naravno, bio čovek širokih shvatanja. Sa srećom je upoznao Italiju i njeno čedo Zelita.
Braća su provela zajedno dva dana. Josipu je počeo da se vraća sluh za naš jezik. Sve češće je branio da mu se prevodi. Na rastanku su se isplakali uz Josipovo obećanje da će pisati i da će doći. Zvezda je zatim krenula u Rio na susret s Flamengom na Marakani. Bez Valoka u timu izgubila je s 4:1. Bio joj je to četvrti meč u Brazilu, a i poslednji na turneji.
Dolazak oronulog Josipa kući
Veza s bratom je održavana pismima i fotografijama, a onda se Josip stvorio u Zemunu 1972, star i sasvim oronuo od bolesti. Ostao je gotovo celu godinu. Nagovarali su ga da ostane još, tim pre što mu je druga žena umrla, ali on se nije dao. Treći put su se braća srela kad je Valok u selektorskoj komisiji sa Stevanom Vilotićem i Gojkom Zecom otišao na turneju reprezentacije u Južnoj Americi. Susret s Brazilom u Belo Horizonteu (0:0), 26. juna 1977, njihov debitantski na klupi državnog tima, iskoristio je da skokne do Sao Paula.
– Josip je bio star i onemoćao. Hteo sam da ga povedem sa sobom, ali se usprotivio. U stvari, shvatio sam, radije je hteo da ostane nasamo sa svojim osećanjima i kajanjima – prisećao se Valok.
Nekoliko meseci kasnije s izvesnim zakašnjenjem stigla je preko brazilskog i jugoslovenskog saveza vest da je Josip preminuo. Jedna daleka avantura je završena, jedna davnašnja boljka je dobila konačni oblik.
“Sabotaža” iz armijskog kluba
Valok je po povratku sa Zvezdinog putešestvija nastavio da trese mreže u Partizanovom dresu, koji je nosio 12 sezona. Poslednji meč mu je bio u porazu protiv Dinama u Zagrebu (4:1) 16. novembra 1958. Partizanov posleratni trener Mađar Ilješ Špic ga je i primetio u Maksimirskoj šumi, na turniru na kojem je Valok igrao za Kruševačku diviziju KNOJ-a, a crno-beli su se popodne, u rano proleće 1947, sastali s “modrima” u prvenstvu. Kad se vratio u Kruševac, stigla je naredba da se javi u Beograd generalu Vasi Smajeviću, načelniku Doma JA. Markove namere su bile drukčije. Želeo je da bude pilot-lovac. Iščekivao je poziv za Vazduhoplovnu školu u Zemunu. Obećao je da će doći u Partizan ako ne bude primljen. I, nije bio! Mnogo kasnije je saznao da ga je “sabotirao” klub u kojem je stekao igračku slavu, u to vreme u armijskom krilu.
“Otpisani” u Zemunu
Valok je na sopstveni zahtev penzionisan u 37. godini kao potpukovnik JNA. Vojna karijera mu je začeta za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu. Njegove starije sestre Agneza i Marijeta su ozbiljno bile angažovane među ilegalcima, koji su se okupljali u kući u Zemunu u kojoj su živeli. Saborac im je bio i Branko Pešić, kasnije gradonačelnik Beograda. Marko je kao najmlađi, ali i kao tane brz, čuvao stražu kad su se sastajali u potaji. S prvim nagoveštajem da će ćelija biti otkrivena, Marijeta je dovitljivo kod Nemaca isposlovala propusnicu za brata, pravdajući molbu neistinom da Marko ima galopirajuću tuberkulozu. Prebačen je u partizane. Vojevao je sa 17 godina na Sremskom frontu.
Posle rata je nastavio da se školuje na vojnoj akademiji. Stekao je oficirski čin. Kao sportski instruktor JNA, u cilju uspostavljanja dobrih odnosa Titove Jugoslavije sa zemljama Azije i Afrike, neposredno po završetku igračke karijere je poslat u Burmu da njene talente uči fudbalskoj igri. U današnjem Mjanmaru bio je od 1959. do 1963. Kad se vratio, hteli su da ga šalju na nove zadatke, ali se on trajno opredelio za trenerski posao.
Ljuljanje kolevke s Partizanovim bebama
Kada je u jesenjem delu sezone 1963/64. smenjen Aleksandar Atanacković, do dolaska Florijana Matekala za prolećni deo crno-bele je privremeno preuzeo Valok nedugo posle povratka iz Burme. Drugi put im je bio trener u proleće 1965. posle iznenadnog odlaska povratnika Atanackovića. U prva dva kola nastavka šampionata crno-beli su izgubili na Kantridi od Rijeke (1:0), a 7. marta pre 56 godina i od Crvene zvezde (2:1) na Stadionu JNA. U potonjih 12 utakmica pognute glave su napustili još samo Veležovo igralište u Mostaru (3:2). Sve ostalo su bile pobede.
S Valokom je osvojena titula prvaka koja je bila uvertira za vojevanje Partizanovih beba u Kupu šampiona sve do finala s Realom na briselskom Hejselu 11. maja 1966 (1:2). Trener je bio Abdulah Gegić.
“Crveno-beli” gol na Sentenariju
Zvezda je prvo učestvovala na turniru u Buenos Ajresu. Savladala je 3. januara River Platu s 2:1, zatim je na terenu Independijentea izgubila od njega 11. januara s 3:0, a u poslednjoj utakmici pobedila je 16. januara na Riverovom Monumentalu i bečku Austriju s 3:1. Između prvog i drugog meča skoknula je do Montevidea na megdan s Nasionalom 8. januara. Argentinska i urugvajska prestonica su udaljene jedna od druge samo 213 km vazdušnom linijom preko La Plate, najvećeg estuara na svetu, na pragu Atlantskog okeana.
Na čuvenom Sentenariju, gde je naša reprezentacija pred 80.000 gledalaca izgubila sa 6:1 u polufinalu Prvog svetskog prvenstva 1930. od Urugvaja, potonjeg šampiona, Zvezda je savladala domaćeg velikana s 3:1. pred oko 30.000 ljudi. Prva dva gola postigao je Bora Kostić, Nasional je smanjio, a svaku nadu da će i izjednačiti odagnao mu je Valok u 83. minutu.
Kad se Zvezda preselila u Brazil, Partizanov golgeter je po jednom bio strelac i u porazima u Porto Alegreu protiv Gremija (3:1) i Internasionala (4:2).
Pola Titograda na “Marakani”
Marko Valok je sredinom 1976. preuzeo Budućnost, koja je u to vreme bila crnogorska selekcija u malom. Jedna od njenih najboljih generacija ikada domogla se finala Kupa Jugoslavije. Sastala se s Hajdukom na “Marakani” 24. maja 1977. pred 72.058 gledalaca, što je bila najveća poseta završnog meča do tada. Govorilo se da se na Zvezdin stadion sleglo pola Titograda! U osnovnom delu, u ne baš lepoj utakmici za oko, golova nije bilo. Splićani su u produžecima postigli dva i peti put uzastopce se domogli trofeja.
