Kada se u maju ove godine pojavila vest da bi Vladan Milojević mogao da napusti Crvenu zvezdu navijači su očajavali. Odavno su svesni da je najzaslužniji za neverovatan rezultatski preokret i evropske uspehe. Milojević je drugi put uzastopno uveo crveno-bele u Ligu šampiona, omogućio ogroman priliv novca, podigao rejting igrača, a da ne govorimo o imidžu kluba.
Zaključak je jasan: Zvezda može bez bilo kog igrača, ali nikako bez trenera Milojevića! Za one, poput Milojevića, koji su ponikli na “Marakani” sve je drugačije. Unosi se velika količina emocija. Ne piše u ugovoru, ali je ogromna obaveza kormilariti najpopularnijim klubom na Balkanu. Kada vodite kolektiv, koji je deo vas, onda želite da budete perfekcionista. Bar se tako Milojević ponaša. Disciplinovan je, posvećen, ne želi haotične situacije. U drugom klubu sve je surovi profesionalizam. U Beogradu – emocija. To je nešto što voliš, ali te i troši.
U Srbiju je stigao posle Grčke i Kipra. Kada mu se ukazala šansa oberučke je prihvatio svestan da mora da se prilagodi našem mentalitetu koji je pomalo iščezao iz njega. Prošao je sve stepenike otkako je sa 16 godina stigao iz Aranđelovca i nije se dvoumio. Kao bivši igrač imao je potrebu da se oproba kao trener. Dug prema klubu, navijačima i srcu.
Ne priča već radi, a rezultati su ti koji prave ime. Voli disciplinu, da se ispoštuju dogovori. Pojedince je “digao iz mrtvih”, lansirao nova imena, ulio samopouzdanje, pogodio sa strancima… Shvatio je da je monolitan stručni štab kamen temeljac. U Grčkoj mu je prvi pomoćnik bio kum i osvedočeni Partizanovac Darko Tešović. To govori da Milojević nema predrasude i poštuje drugarstvo iz dana kada su igrali za Radnički sa Novog Beograda.
Nije mu bilo teško pošto je Vladanov šest godina stariji brat Goran jedan od retkih koji je igrao za Zvezdu i Partizan! Ne krije da non-stop pričaju o fudbalu, ali ne i relaciji crveno – crno beli.
Zdravorazumski razmišlja. Ako su igrači obučeni, brzo se transformišu i lako se prilagode novim koncepcijama. Sistem sam po sebi ništa ne znači. To je samo postavka igrača, u zavisnosti šta trener hoće, ali – pita se i protivnik. Trudi se da ga neutrališe i iskoristi slabosti. Voli nepredvidive igrače. Zbog toga se puno trenira. Ne čudi da je Zvezda tokom dve poslednje evro-sezone iskazala neverovatnu menatalnu snagu i dobila sve dvoboje u kojima je bila prežaljena ili na granici eliminacije. Isključiva zasluga pripada treneru.
Igrači su prepoznali kvalitete i povinovali se zahtevima. Živi sa njima, pedagog je, psiholog, razume ih. Ima harizmu i rođen je za posao. Ima autoritet, ličnost i znanje. Edukuje se, razmenjuje mišljenja, daje impuls, ali na kraju mora da bude ono što jeste – da da pečat.
Fudbal je njegov život i nesebično mu se daje. Prirodno je da greši, a prati ga i sreća koju je svakako zaslužio. Posao kojim se bavi poredi sa ulogom reditelja. Igrači su glumci koji zamisli treba da sprovedu u delo. Međutim, tokom stvaranja filma nemate protivnike, a u fudbalu postoje i kvare vam planove. Onda se sve pretvara u “ratnu strategiju”. Miloju je bitno da ga igrači shvate i onda nema problema. Tvrdi da je bitan “link” na relaciji trener-igrač i to donosi pozitivu.
Fudbal je za Milojevića život, ne samo profesija. Dodirnuo je zvezde, ali to sigurno nije kraj karijere koja preti da nadmaši mnoga trofejna imena sa prostora Balkana. Vladanova porodica je sportska. Sin Nemanja je fudbaler, a ćerka i supruga se bave konjičkim sportom i svaki slobodan čas provodi s njima.
