Zvezda padalica

U biografiji Veronike Lejk stoji da je početkom šezdesetih godina prošlog veka, u nekom baru na Menhetnu, neki gost upitao konobaricu podbulog lica, sa prljavom kosom i lošim zubima, da li ceo život radi za šankom. "Ne", odgovorila mu je ona. "Ranije sam bila holivudska zvezda". I zaista, ta neugledna šankerica je samo dvadesetak godina ranije bila diva za koju je koleginica Beti Grejbl rekla da je najlepša žena koju je ikad videla.
Veronika Lejk je slavu stekla ulogama fatalnih žena u tzv. crnim filmovima. Prepoznavala se po frizuri, vodopadu zlatne, talasaste kose koji joj je prekrivao desno oko i postao jedan od večnih simbola holivudskog glamura. Ova hladna lepotica bila je jedno vreme najtraženija glumica, i to ne samo u krimi-filmovima, nego i u takozvanim pametnim komedijama.
Cela generacija žena ugledala se na njenu otmenu seksualnost i odevanje, dok se u nju zaljubljivao podjednak broj muškaraca, naročito vojnika. Ali, to nije trajalo večito – Veroniku Lejk su uništili pojedini muškarci, psihička bolest i alkohol. Proći će četrdesetak godina od njene smrti da bi dobila tek delić umetničkog priznanja koje je zaslužila.
Bez obzira na sve što ju je zadesilo, njeni filmovi se i dalje gledaju, a retki primerci autobiografije prodaju za stotine dolara.
Na sedmom nebu
Konstansa Fransis Mari Okelman rođena je u Njujorku, 14. novembra 1922. godine. Oca Harija, pomorca, izgubila je kada je imala 13 godina, a komšije su zlobno prepričavale kako mala Koni ni suzu nije pustila na sahrani. Majka se preudala za porodičnog prijatelja Entonija Kina. Pošto se on razboleo od tuberkuloze, preselili su se u vazdušnu banju Saranak Lejk. Tu je mala Koni, kako su svi zvali Konstansu, provela najlepši deo života.
Kada se porodica preselila u Majami na Floridi, devojčica je već izrasla u pravu lepoticu. Kako je bila veoma povučena, majka ju je, da bi je uklopila u društvo, prijavljivala na takmičenja lepote. Na jednom je bila izabrana za mis Floride. U školi ju je sve više privlačila gluma. Zato su se Kinovi preselili i treći put, sada radi nje, u Holivud. Koni se upisala u uglednu glumačku školu Blis-Hajden, u kojoj je naučila dikciju i lepo držanje.
Pošto je prečesto menjala raspoloženja, majka ju je, na savet uprave škole, odvela psihijatru. Ovaj je, navodno, utvrdio blagi oblik šizofrenije, ali roditelji Koninu bolest nisu shvatali ozbiljno i nisu joj omogućili blagovremeno lečenje. U međuvremenu, 1939, dobila je prvu ulogu. Režiser filma "Kuća sestrinstva" Džon Farou primetio je na probnom snimanju je kosa, koja joj je slučajno pala preko desnog oka, čini mnogo privlačnijom, pa je posavetovao da tu frizuru uzme za svoj zaštitni znak.
Koni je dobila pravu priliku tek kada je prešla u kompaniju Paramaunt. Iako je u filmu "Želeo sam krila", 1941, takođe imala malu ulogu, posle premijere su svi su govorili samo o njoj.

Novo umetničko ime
Na špici je već bila potpisana novim imenom – ime je sama predložila, a producent Artur Hornblauer mlađi smislio je prezime Lejk (jezero), smatrajući da odgovara plavoj boji njenih očiju. Usledili su krimići "Unajmljeni pištolj" i "Stakleni ključ", sa tada popularnim Alenom Ladom. Snimila i romantičnu komediju "Oženih se vešticom", s Fredrikom Marčom, te "Ponosno salutiramo", ratni film sa Klodet

Kolber i Polet Godar.
Činilo se da ništa ne može stati na put zvezdi u usponu, koja je i privatno bila na sedmom nebu. Još 1940. se zaljubila i udala za četrnaest godina starijeg scenografa Džona Ditlija i dobila kći Elejn. Ali, posle naglog uspeha počeo je pad. Na snimanjima se Lejkova ponašala razmaženo i bahato, što kolege nisu podnosile. Rejmond Čendler, slavni pisac krimi-romana i scenarista jednog od najpoznatijih Veronikinih filmova "Plava dalija", iza leđa ju je nazivao Moronika (Glupača) Lejk, dok je Džoel Makri, partner u komediji "Salivanova putovanja", odbio da glumi u filmu "Oženih se vešticom": "Život suviše kratak za dva filma s Veronikom" – govorio je ogorčen njenim ponašanjem.
I pored svega, svi su bili uvereni da nijedan film u kojem se ona pojavljuje ne može da propadne. Međutim, sve se preokrenulo već 1944. s filmom "Sat pre svitanja", u kojem je Veronika igrala nacističku špijunku Doru Brikman. Nije svidela ni kritici ni publici. Na snimanju doživela je nesreću: bila je gotovo pred porođajem kada je nezgodno pala i izgubila dete. Holivudom su se proširile glasine da je glumica namerno pala kako bi pobacila jer više nije podnosila muža.
Ubrzo se i razvela od Ditlija i upustila u niz ljubavnih avantura – s režiserom Prestonom Stardžesom, dominikanskim plejbojem Porfiriom Rubirosom, glumcem Garijem Kuperom… Počela je da dobija uloge samo u jeftinim komedijama, a morala je da izdržava i decu i majku. Zbog toga je ponekad i gladovala. Jedino na piću nije štedela. Činilo se da će je spasti novi brak, sa rediteljem Andreom de Totom, s kojim je dobila sina Majkla i kći Dajanu. U to vreme, 1946. snimila je samo jedan uspešan film, "Plavu daliju", ponovo s Alanom Ladom.

Uramila Brandov ček
Slomu njene karijere doprinela je, na neki način, i američka vlada. Kao i mnoge žene, i fabričke radnice su volele njenu frizuru i puštale da im kosa delimično prekriva lice, što je – smatralo se – prouzrokovalo mnoge nesreće na radu. Glumica je zamoljena da skrati kosu, ne bi li i radnice to učinile, ali je Veronika nova frizura loše stajala. To je, kao i njeni pijani ispadi na snimanjima, bilo dovoljno Paramauntu da 1948. odbije da joj produži ugovor.
Te godine ju je majka tužila da ne poštuje ugovor o izdržavanju, a poreznici su je jurili zbog dugova, dok je njen muž nemilice trošio sve što bi zaradila, ismevajući njenu odluku da uz pomoć psihijatra prikupi konce svog života. "Bilo bi ti pametnije da tih pedeset dolara potrošiš na novi šešir" – ismevao ju je.
Razočarana, Veronika Lejk je otišla u Njujork, gde je mladi Marlon Brando briljirao u predstavi "Tramvaj zvani želja", s nadom da će joj on omogućiti da dobije glavnu ulogu Blanše u filmskoj verziji koja se tada spremala. Njihova avantura trajala je desetak dana.
 

Veronika je u autobiografiji obelodanila da ju je Brando svake večeri vodio na orgije u Grinič Vilidž, gde su povremeno menjali partnere. Ona je volela obdarene muškarce, a Brando je za nju, kako je pisala, bio "sitna riba". Ipak je priznala: "Rastali smo se prijateljski. On je tada bio na početku karijere, a moja je bila na zalasku".
U to doba Veronika je mogla da dobije tek poneku ulogu na televiziji i u pozorištu. Hapšena je zbog pijanstva koje joj je samo pogoršavalo psihičku stabilnost. Iste godine, 1952, razvela se od De Tota i udala za kompozitora Džoa Makartija s kojim se odlično slagala samo dok su se zajedno opijali do besvesti. No, kada se konačno otreznila, i taj brak se raspao. Elejn je već bila otišla od kuće, a Dajana i Majkl su smešteni u internate.
U pauzi između noćnih provoda posrnula glumica je uspela da se zaposli samo u putujućoj pozorišnoj trupi, ali je ostala i bez tog posla, kad je u jednoj sceni slomila nogu. Posle toga je više niko nije hteo. Zaposlila se kao konobarica u Njujorku. Tu ju je prepoznao jedan novinar i objavio priču o njoj. Zahvaljujući tome, Veronika je dobila manje poslove na televiziji, dok joj je Marlon Brando poslao ček na hiljadu dolara, ali ga ona nije unovčila nego ga je – uramila.