Ako za nekog fudbalera možemo da kažemo da se ponaša u skladu sa višedecenijskim sloganom navijača najtrofejnijeg srpskog kluba “Zvezda je život, ostalo su sitnice”, onda je to Dušan Savić. Legendarni golgeter bio je savršeno logičan izbor za gosta “Vesti” ovog vikenda, budući da je sinonim za sve zaljubljenike u velikana iz Ljutice Bogdana, koji je u petak 4. marta proslavio 77. rođendan. Sa Duletom dva sata delovala su kao dve sekunde. Elokventan i odlično obavešten o aktuelnim dešavanjima iz svih relevantnih oblasti, od religije, preko međunarodne politike do sporta, naš gost izazvao je pravu pometnju u redakciji, gotovo da nije bilo zaposlenog koji mu nije prišao da se fotografiše sa njim i stisne mu snažno ruku. Vitalan i mladalačkog izgleda, premda 1. juna puni 67 godina, nekadašnja “devetka” Zvezde pričao nam je o odrastanju u Ubu, komšiji Draganu Džajiću, dolasku u Beograd, epskom pogotku Arsenalu i viđenju modernog fudbala. Iskren do srži, naš sagovornik učinio je veliku čast i potpisniku ovih redova, koji je odrastao slušajući iz očevih usta o gotovo podvizima čoveka čije ime je klicalo 100.000 ljudi na stadionu “Rajko Mitić”.
Prao kola uzoru
Dušan Savić i Crvena zvezda ne idu jedno bez drugog, a kako je nastala ljubav za sva vremena otkrio nam je vispreni golgeter.
– Živeo sam u Ubu 17 godina u istoj zgradi sa Draganom Džajićem. Roditelji su nam bili kućni prijatelji, pa sam od detinjstva imao uzora pred očima. On je stariji od mene devet godina i dva dana i kada je uveliko bio Zvezdin prvotimac, odrastao sam uz priče o njegovim podvizima. Kada bi Džaja došao iz Beograda u rodni Ub metaliziranim pežoom boje šampanjca, mi klinci se skupimo i zamolimo ga da mu operemo i izglancamo ionako savršeno čista kola. Kada bi nas provozao prema Valjevu, pa vi ne možete da zamislite kako smo se osećali, sreći nikad kraja. Dovodio je u naše zajedničko dvorište i neke tadašnje asove Zvezde, pa su igrali sa nama lopte. Imao sam privilegiju da od detinjstva gledam te fudbalske veličine i divim im se oči u oči. Da bih približio čitaocima to vreme, moram da objasnim da je tada retko bilo TV prenosa utakmica, naravno interneta nije bilo, pa smo slušali radio prenose i čuvenu emisiju “Vreme sporta i razonode”, skupljali isečke crno-belih fotografija iz novina i zamišljali kako izgledaju stadioni širom Jugoslavije. Identifikovali smo se sa asovima domaćeg fudbala, a ne sa strancima – počinje priču neponovljivi šmeker na i van terena, Dule Savić.
Otkriva da će uskoro obeležiti zlatni jubilej:
– Obeležiću 21. marta 50 godina otkako sam došao na probu u Crvenu zvezdu kod trenera Tome Milićevića, a četiri dana kasnije sam zvanično registrovan kao igrač voljenog kluba. Dakle, s nepunih 17 godina preselio sam se iz Uba u Beograd, i to u vreme epidemije velikih boginja. Uzgred, tada su postojale samo dve selekcije u mlađim kategorijama, omladinci od 15 do 18 godina i pioniri do 15 godina.
Arsenal obeležio karijeru
Dušan je za prvi tim crveno-belih nastupao od 1973. do 1982. i na 258 zvaničnih utakmica postigao 149 golova, što ga čini trećim strelcem u istoriji kluba. Sa 119 pogodaka drugi je strelac u prvenstvenim duelima, dok je sa 20 golova treći na večnoj klupskoj listi u evropskim kupovima. U sezonama 1974/75. i 1978/79. bio je prvi strelac Prve savezne lige, a uzeo je tri titule i jedan Kup Jugoslavije.
Među mnoštvom lepih golova izdvaja se onaj protiv Arsenala na Hajberiju 6. decembra 1978. u revanšu osmine finala tadašnjeg Kupa UEFA. Reč je o zvanično najlepšem pogotku u evropskim kupovima u toj sezoni.
– U prvom susretu Zvezda je golom Cvijetina Blagojevića pobedila sa 1:0, a u revanšu je Arsenal na krcatom Hajberiju, pred 52.000 navijača poveo sa 1:0 preko Alena Sanderlenda u 69. minutu. Bližili su se produžeci, a onda smo izveli fantastičnu akciju sa tačno 14 dodavanja, od defanzivne linije zaključno s mojim udarcem, stigli do izjednačenja u 87. minutu. Taj gol mi je definitivno obeležio karijeru, ali poenta je bila u nezaboravnoj akciji čitavog tima u kojoj nismo dozvolili igračima Arsenala da imaju kontakt sa loptom. Pre dve decenije pokojni velikan glume Nebojša Glogovac je u filmu “Munje” opisao taj gol uz čuvenu rečenicu “U Londonu muk” i tako ga dodatno popularizovao – ističe Savić.
Dule dodaje:
– Zapravo, čitava evropska sezona 1978/79. je bila odlična za mene. Postigao sam i dva jako lepa gola glavom na putu do finala Kupa UEFA, možda najlepša u mojoj karijeri, i to protiv Dinama u Berlinu u prvoj utakmici prvog kola kada smo izgubili sa 5:2 i protiv berlinske Herte pred 95.000 ljudi u Beogradu u prvom duelu polufinala za slavlje od 1:0. Uz golmana Diku Stojanovića jedini sam odigrao svih 12 utakmica u Evropi, mada mi fudbaleri kažemo za golmane da oni ne igraju, već statiraju (smeh).
Bili Barsa pre Barse
Dušan Savić ističe da ga moderan fudbal ne oduševljava, da je precenjen. Nestalo je one esencijalne magije, driblera i zabavljača poput Dragoslava Šekularca:
– Kada su na sredini terena za Barselonu igrali nezamenjivi Andres Inijetsa i Ćavi Ernandes, a rotirali se Fransesk Fabregas, Serhio Buskets i Havijer Maskerano, ceo svet je pričao o čuvenoj tiki-taka igri. Međutim, igru s malo dodira i brzim prenosom lopte do polovine protivnika prva je u Evropi igrala Crvena zvezda još početkom sedamdesetih. Tačnije, u sezoni 1973/74. izbacili smo Liverpul iz tadašnjeg Kupa šampiona i postali prva ekipa koja ih je dobila u oba duela, a njihov trener Bil Šenkli je rekao da će “redsi” biti najbolji u Evropi onda kada budu igrali kao Crvena zvezda. Taj dvomeč je bio prekretnica za njih, po su od 1977. do 1984. četiri puta pokorili Evropu. Da se vratim na Barsu, za razliku od njih Zvezda iz mog vremena je igrala direktnije, insistirali smo na probijanju po bokovima i centaršutevima, dok su pod Pepom Gvardiolom imali neuporedivo više dodavanja na svojoj polovini, a zahvaljujuću boljim individualcima rešavali akcije na umeće Ćavija, Inijeste, Lionela Mesija.
Gost “Vesti” objašnjava suštinu fudbala:
– U moje vreme igrali smo se lopte, radili na školskom terenu i na livadama šta smo hteli s njom, izvodili driblinge i poteze koje nam treneri u klubovima nisu dozvoljavali i tako, uz uporan trud i stalna ponavljanja teških poteza, postajali bolji igrači. Danas fudbaleri, u Evropi pre svega, treniraju fudbal, ali se ne igraju lopte. Zato su Argentinci i Brazilci najbolji kada dođu u Evropu, jer u domovini uživaju s loptom na plaži ili drugim lokacijama i onda taj šmek, taj manguplug i čaroliju prenesu na pravi fudbalski teren i priušte nam uživanje. Izgubila se ta lepota danas, to mi smeta i nedostaju vremena jednog Šekija.
Svaka čast Mitru i Vlahoviću
Fudbaleri Srbije će na Svetskom prvenstvu u Kataru od 21. novembra do 18. decembra imati šta da pokažu, uveren je Savić, posebno jer imamo odlične napadače.
– Ne znam samo ko je odlučio da stavi žreb 1. aprila na Svetski dan šale, ali dobro, uz osmeh započinje Dule priču o Mundijalu i nastavlja:
– Aleksandar Mitrović je nezaustavljiv u Čempionšipu, već je dao 34 gola i juri rekord takmičenja. Niko ne sme da potceni drugi rang engleskog fudbala, jer je reč o ligi koja je odmah iza pet najjačih u Evropi. Šta tek reći o Dušanu Vlahoviću, momak je sa 20 golova vodeći strelac Serije A. Uostalom, Juventus ga je platio preko 80 miliona evra. Ne zaboravimo ni Luku Jovića, iako ima malu minutažu u Real Madridu. Ipak, treba doći do Reala, čast je tamo biti i portir, a kamoli fudbaler. Selektor Dragan Stojković odlično vodi Srbiju, ali moramo da budemo oprezni, jer će se prvi put Mundijal održati usred sezone, pa je pitanje koliko će fudbaleri biti umorni od klupskih obaveza i da li će biti povreda krajem novembra. Mnogo mi je žao što neće igrati Rusija, druga zemlja za koju navijam.
Brazil za sva vremena
Dušan Savić je zadovoljan karijerom, premda mu se zbog strogih propisa o radnoj dozvoli nije ostvarila želja da zaigra u Engleskoj, a tražili su ga Arsenal i Vest Bromvič Albion. Igrao je protiv mnogih velikana u dresu Zvezde, Sportinga iz Hihona, Lila i Kaena, kao i reprezentacije SFR Jugoslavije.
– Imao sam priliku da igram protiv Dijega Maradone i Franca Bekenbauera i oni su verovatno najveći asovi s kojima sam se nadmetao. Za sva vremena ostaće mi i tri od 14 mečeva za reprezentaciju. Najpre, debi za “plave” 1975. kada sam dan pred 20. rođendan postigao gol u pobedi nad Holandijom od 3:0 na stadionu JNA. Zatim, legendarni prijateljski duel protiv Brazila (0:0) u Belo Horizonteu 1977. pred skoro 130.000 navijača u neverovatnoj atmosferi i oproštaj Dragana Džajića od fudbala protiv Argentine 1979. na krcatom Zvezdinom stadionu. Pobedili smo tada aktuelne prvake sveta sa 4:2, a ja sam imao čast da igram u timu sa uzorom i komšijom.
Za našeg sagovornika nema dileme ko je najveći svih vremena:
– Bez premca je Pele, a odmah iza njega Johan Krojf. Žao mi je što nisam igrao protiv njega 1975. pošto je tada došlo do svađe u reprezentaciji Holandije i on nije bio u sastavu.
Žalim zbog dva finala
Savić je u bogatoj karijeri igrao pregršt velikih utakmica, tresao mreže širom Jugoslavije i Evrope i (p)ostao uzor armiji navijača. Ipak, ističe da ga i dan-danas bole dva poraza:
– Žalim što u sezoni 1978/79. nismo osvojili Kup UEFA, a verujem da smo ga zaslužili jer smo igrali odličan fudbal. U prvoj utakmici finala kući protiv Borusije iz Menhengladbaha remizirali smo 1:1, dok smo u revanšu u Nemačkoj poraženi sa 1:0. Mada, sigurno nešto nismo dobro uradili kad nismo uzeli pehar. Po lošem pamtim i poraz u revanšu finala Kupa Jugoslavije 1980. od Dinama u Zagrebu sa 1:0. Ista priča kao s Nemcima, u Beogradu je bilo 1:1. Doduše, revanširali smo se “modrima” dve sezone kasnije.
Slavim i 40 godina braka
Osim što uskoro obeležava pet decenija otkako je postao fudbaler Crvene zvezde, Dule Savić ima još jedan veliki razlog za slavlje:
– Supruga Marina i ja obeležavamo 40 godina braka. Znate, verujem da dvoje ljudi moraju da se nađu, da budu stvoreni jedno za drugo, da slično razmišljaju i upotpunjuju se. Bogu hvala, mi smo se našli i trajaćemo dugo, baš kao i Zvezda.
