"Svake godine porodično odemo u Parmu gde dočekamo katolički Božić. Stignemo na kićenje jelke koje se u Italiji obavlja 8. decembra na praznik Imakolata, odnosno bezgrešnog začeća. Na sam dan Božića, pored jelke se pravi Presepe, mala scena Hristovog rođenja a kao podlogu koristimo svežu mahovinu koju svake godine porodično skupljamo u obližnjoj šumi. Po običaju, uz kuvano vino se dočekuje Božić".
Ovo za "Vesti" pričaju bračni par Bojana Lukić i Mateo Maraci, koji se potom za pravoslavni Badnji dan vraćaju u Beograd, gde po našim običajima ponovo čekaju Božić.
Kada se 2007. uputio u Beograd da predaje italijanski jezik u novootvorenoj privatnoj školi, Mateo Maraci (38), diplomirani filozof iz Parme, znao je samo da je ovaj grad bio prestonica Jugoslavije i da ima fudbalski klub Crvenu zvezdu. Baš u to vreme, slikarka Bojana Lukić (36) vratila se posle devet godina iz Milana u svoj rodni grad i počela da radi u istoj školi.
– Nisam ni slutila da sam morala da prođem toliki put da bih u svom Beogradu upoznala budućeg supruga koji je ni manje ni više nego Italijan – s osmehom kaže ova umetnica, koja je diplomirala na Akademia di Bele Arti Brera, a danas je član ULUS-a za proširene medije.
Mateo priznaje da je dolazak u Srbiju i za njega i njegove bližnje ličilo na potpunu avanturu, ali je ubrzo shvatio da je uradio pravu stvar. Za naš jezik, koji je brzo savladao, kaže da zvuči strogo, zapovedno, i da je imao utisak da se stalno svađamo kada pričamo. Ipak, taj utisak ublažila je toplina naroda. Dodaje on to može dobro da oseti jer dolazi sa severa Italije gde su ljudi veoma uzdržani.
– Bata, gazda stana u kojem sam živeo, svakog dana me je zvao na kafu i rakiju i voleo je mnogo da priča. Tako sam morao da progovorim srpski. Kada sam bio na Staroj planini, u nekoj kafani sam naručio kafu, a konobar me upitao: "Sa ili bez šećer?". Tada sam shvatio da je moj srpski sasvim dobar, jer sam znao da je trebalo da mi kaže "Sa ili bez šećera" – priča Mateo i naglašava da je posebno zavoleo naš humor, posebno onaj crni, i to što smo duhoviti i kada je najteže.
– Bio sam potpuno oduševljen ljubaznošću ljudi u Srbiji. Kao stranac sam se osećao samo kada me je policija često zaustavljala zbog italijanskih tablica na kolima. Vremenom sam naučio da im kažem: "Žurim kući, ubiće me žena", a oni su mi uzvraćali s osmehom: "Znači, našu si oženio". Jednog dana mi je neko ukrao tablice sa kola i ja nisam mogao da verujem što me više ni policija ne primećuje iako vozim bez ikakvih oznaka – priseća se Mateo svog prilagođavanja na Beograd.
Njihovu bračnu idilu prvo je upotpunio Ćićo, mešanac kojeg su pronašli na Bajlonijevoj pijaci, a pravu harmoniju su doneli sinovi, trogodišnji Ilija, kojem je ime dao otac i to po Iliji Milosavljeviću Kolarcu, i jednoipogodišnji Jakopo. On je dobio staro srednjovekovno ime po slavnim italijanskim slikarima.
– Jakopo je još mali, ali Ilija koji tečno govori i srpski i italijanski jezik, ne krije radost što dobija poklone za dva Božića. Nama je važno da smo za taj veliki praznik sa našom italijanskom i srpskom familijom. Mir Božji, Hristos se rodi – čestitali su nam na kraju Božić Bojana i Mateo.
Besplatno prevođenje
Bojana ne krije sreću što je njen suprug odlučio da žive u Beogradu.
– Jedini je problem posao. Ja sam slobodan umetnik, ali predajem i italijanski jezik deci predškolskog uzrasta. Mateo je otvorio Studio za učenje italijanskog jezika, završio je i Učiteljski fakultet u Bolonji i prevodi s vremena na vreme i za neke italijanske firme koje posluju ovde. Takođe, pridružio se grupi Prevodilačko srce, koja besplatno vrši usluge prevođenja medicinske dokumentacije za pacijente koji idu na lečenje u inostranstvo. Snalazimo se – objašnjava Bojana, koja drži i časove slikarstva u školi Mali Monmartr i organizaciju kreativne radionice za decu i odrasle.
