Večni smiraj u tamjanom okađenoj kapeli našlo je i oko 300 srpskih devojaka koje su bežeći od ustaške kame i zlostavljanja radije izabrale talase tih dana mutne i krvave Drine nego da padnu u ruke zločinačke.
Milovan Bakmaz iz Sokolovića kod Sokoca čudom je preživeo ustaški maskar nad zbegom koji su ustaše Jure Francetića poterale od Zvornika i svih okolo podrinskih gradova i doterale na Stari Brod, jedini prelaz na Drini u slobodu i u Srbiju.
– Gledao sam svojim očima kako su se mlade devojke i žene fatale za ruke i sa stena skakale u nabujalu reku. Na površini vode videle su im se samo raširene kose i napućene suknje. Leševi su plovili Drinom kao cepanice a one koje su stigli ustaše su klale, vadile oči, silovali… – ispričao je Bakmaz.
Zgroženi i NemciPreživeli tvrde da su ljotićevci i nemački vojnici čamcima prevozili srpsku nejač preko Drine sve dok su mogli. Sećaju se da su i Nemci bili zgroženi ustaškim zločinima, pa su vikali i pucali uvis: "Curik ustaš, curik ustaš!" |
Ristu Borovčaninu iz sela Žulja kod Sokoca, koji je sakriven u leševima preživeo ovaj nezapamćen zločin, još su u sećanju slike kad Francetić na konju dolazi na obalu Drine. Borovčaninu je tada pobijeno i u Drinu pobacano jedanaestoro čeljadi.
Starica Ljubica Planinčić iz sela Gučeva kod Rogatice sakrila se tog kobnog dana sa decom u žbun i gledala masakr.
– Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu, da im oči i džigerice vade, a najgore su prošle cure, žalosti ljuta. Tu strada devetoro Rackovića iz Seljana, pa šestoro Leleka. Nigde traga ni spomena, sve je to Drina odnela – priča starica.
To što je video nikad neće zaboraviti ni Miloš Bašović iz Brankovića kod Rogatice.
Vidim ubiše mi oca, majku i mlađu braću, sve baciše na neku ponjavu, pa u Drinu – ispričao je Bašović.
O Francetićevoj ofanzivi i iživljavanju njegovih 10.000 bojovnika nad srpskim zbegom posle Drugog svetskog rata nadvio se zid ćutanja. O zločinu se, zarad bratstva i jedinstva ćutalo, ili krijući pričalo pored ognjišta, da mladi saznaju kako su im očevi i dedovi stradali.
Prvi čovek koji se osmelio da napiše o ustaškom zločinu bio je pisac Momir Krsmanović u knjizi "Teče krvava Drina". Knjiga je odmah nakon objavljivanja bila zabranjena u BiH.
– Čudo je kako sam preživeo te dane. Knjigu u Rogatici zabranjuje nekakva komisija sastavljena od dvojice Srba i sedmorice muslimana. Da nisam živeo u Srbiji ko zna kako bih prošao – kaže Krsmanović, koji je prisustvovao osveštanju kapele u Starom Brodu.
On je iz statistike šezdesetih godina prošlog veka i popisa našao 5.500 Srba, sa imenima, imenom oca, datumom rođenja, koji su "izginuli u Drugom svetskom ratu".
Značajna pomoć iz Australije– Ovde su se desila tri zla – prvo mučko ubistvo 6.000 srpskih civila, drugo zlo zaborav kome smo ovo sveto mesto prepustili sa ljudima koji su ovde živeli i nisu smeli reći da su iz Starog Broda nego "sa Drine" i treće – da su zločinci proveli u miru ostatak života, a da ih nikad niko nije ni opomenuo šta su nam učinili – rekao je kum kapele Hadži Goran Krlić, poreklom iz ovih krajeva, a nastanjen u Australiji. Krlić je sakupio značajna sredstva od Srba i australijske eparhije Srpske pravoslavne crkve za gradnju spomen-kompleksa, krst su donirale porodice Berber i Đorđević iz Vrnjačke Banje, kum temelja bio je Boban Inđić iz Višegrada, a dobročinitelji su bili i braća Slaviša, Siniša i Saša Špinjo, čiji su roditelji rođeni u Starom Brodu. |
