Nakon Toronta, Nenad Stanković, direktor i organizator festivala Srpskog filma u najvećem kanadskom gradu, koji organizuje projekciju "Lauša", planira da film prikaže i u Njujorku i Čikagu pre početka leta.
Autor filma Branka Bešević-Gajić vrlo je zadovoljna što će se "Lauš" naći pred publikom u Torontu, jer mnogo je Žarkovih poštovalaca i iz njegovog glumačkog perioda, ali i skorijeg vremena kada se potvrdio kao pisac dve knjige, razasuto po svetu. Razgovor za "Vesti" sa autorkom urađen je putem e-maila.
Ubica koga vole žene– Film sam, naravno, gledao i vrlo je zanimljiv, a siguran sam da će i publici biti zanimljiv, zato što je Žarko Laušević (o kome film govori) bio "kul" osoba, zgodan i priznat glumac, koga su naročito žene jako volele, a spletom tragičnih okolnosti on je i ubica. Dakle, sve to je vrlo intrigantno, ali je autorka, takođe, govorila o zlom vremenu, nepotrebnim tragedijama i mnogim žrtvama u njemu, ističe Nenad Stanković, direktor Festivala srpskog filma. |
Šta vas je navelo da snimite ovaj film, šta ste hteli da podvučete njime, pogotovu što Laušević nije bio raspoložen da učestvuje, a i bio je protiv ideje da se o njemu snima film?
– Kada neko danas gleda te scene devedesetih, prekid pozorišne predstave (Sveti Sava), sve te priče koje su bile aktuelne, rekao bi Bože, ovi ljudi su ludi. Sećam se, bile su to veoma čudne godine. Moj stariji brat po majci diplomirao je 1991. na Vojnoj akademiji u Zagrebu, išao je koracima časnih, da postane branitelj otadžbine, vojnik, oficir, a morao je da izbegne, da se skriva. U našoj kući su se poštovale tradicionalne vrednosti, cenilo se ako neko nešto ume, ako je u nečemu dobar. Tako sam znala i za Žarka Lauševića, kao za priznatog umetnika, ozbiljnog glumca. Odmalena sam se divila Žarku i zbog njega kao devojčica počela da glumim, a kasnije sam se pronašla u produkciji i režiji. Posle su se stvari tako odvijale da je Žarko definitivno obeležio moj profesionalni put, upisala sam produkciju i diplomirala. Kada je trebalo da se preda tema za master ipak sam želela da moj prvi film bude film o njemu i njegovom slučaju. Moj film o njemu je priča zbog koje sam disala prethodnih godina. Njegova tragedija me je dirnula u srce i preživljavala sam je i preživljavam je kao neko ko je odrastao u tom zlom vremenu koje je donelo dosta posledica i koje je uzrok mnogih nedaća koje su nas kao društvo zadesile.
Kako sam ubedila Žarka– Žarko nije želeo film o sebi, pokušao je da me ubedi da ne radim film o njemu, ali sam ipak ja njega ubedila da je ovaj film priča o jednom vremenu i da ga pre svega radim kao umetnik, te da neće biti jednostrana priča, niti hvalospev o njemu; ovo je poučan film i opomena svima nama. Kad mi nešto znači veoma sam uporna, posvećena i ulažem nadljudski napor. Laušević je jedva smogao snagu i pristao da ispričam ne samo njegovu priču, već priču jednog zlog vremena. Zahvalna sam što me je razumeo kao umetnik umetnika i dozvolio mi da koristim njegovu knjigu i naracije – kaže naša sagovornica. |
Kako je proteklo snimanje i koja ste iskustva poneli iz rada na ovom projektu. Koliko znam, ovo je vaš prvi dokumentarni film?
– Od momenta kad sam predstavila svoju ideju nailazila sam na razne reakcije, na osude, zatvorena vrata, surevnjivosti. Komentari su bili u rasponu od: braniš dvostrukog ubicu, do dobronamernih saveta da se tom temom ne treba baviti. Mnogi nisu verovali da mogu napraviti nepristrasan film, okupiti toliki broj sagovornika. Profesori su me ipak savetovali da to bude profesionalni rad, jer je tema vrlo ozbiljna, podržali su me i davali instrukcije, naročito profesor Feti Dautović.
Samo snimanje je dobro proteklo, ali je podrška svih zvaničnih kulturnih institucija izostala, sniman je praktično bez budžeta jer niko od nadležnih nje hteo ni dinar da izdvoji iz budžeta za ovaj film. Direktor fotografije je bio Matija Munjiza Petrović, jedan od producenata je Miroslav Bata Petrović. Veoma sam ponosna na ovaj poduhvat i zahvaljujući divnim ljudima moj san je ostvaren uprkos tome što nadležne institucije nisu dale ni jedan jedini dinar za ovo ostvarenje, kaže na kraju razgovora za "Vesti" naša sagovornica.
Podrška glumačkih legendi– Film je okupio mnoštvo javnih ličnosti, Lauševićevih kolega i prijatelja od Slavka Štimca, Slobodana Ćustića, Branislava Lečića, Irfana Mensura, Svetozara Cvetkovića, Marka Baćovića, Dragana Bjelogrlića, Svetislava Goncića i Petra Božovića do Borke Pavićević, Jovana Ćirilova, Dejana Dabića, Ivice Dačića, Tome File, Vladana Bojića, Ilije Darmanovića, Mihajla Bakrača, Darka Bajića, Miroslava Lekića, Bojana Krivokapića, Nenada Hadži Maričića, Ljiljane Blagojević, Olivere Ježine, Slavenka Saletovića, Dragomira Zupanca, Andreje Maričića – veli autorka filma. |
