– Nije ništa neobično što sam u Eparhiju kanadsku, kao novu eparhiju, ušao kao u praznu kuću – seća se tih prvih kanadskih dana vladika Georgije.
– Tačnije, nisam zatekao ni kuću, ni nameštaj, ni posuđe, ni kancelariju, niti bilo kakve arhive. Počeo sam, kako se kaže, od nule. Od iznajmljene kuće u Etiobiku, male pisaće mašine na kolenima (čuvene "biserice" koju sam doneo iz Srbije), sa svega osam sveštenika (od čega dva "posuđena" iz Amerike) i otprilike toliko parohija, raštrkanih i nepovezanih u jednu celinu u ogromnom prostranstvu ove zemlje. Prvu platu, u visini od 1.000 dolara, dobio sam iz centralnog crkvenog fonda za Ameriku i Kanadu tek nakon pet meseci, a u kasi novoformirane eparhije bilo je ukupno 4.700 dolara.
Istočnik nas je sabrao– Pored revnosti mojih sveštenika i velike žrtve upravnika, onih uvek istih ljudi koji istrajavaju deleći sa sveštenoslužiteljima breme vođenja Crkve, za ovaj osećaj velike zasluge ima naša izdavačka delatnost. List "Istočnik" pokrenut je 1987. godine, upravo sa namerom da nas poveže u ovom prostoru, i da posvedoči naše trajanje i naše napore. Bogu hvala, izrasli smo u verovatno najaktivnijeg crkvenog izdavača u rasejanju čiji su napor prepoznali i kojem su podršku dali, pre svega saradnjom, najveća srpska pera. |
Danas, Bogu hvala, imamo 36 parohija i isto toliko sveštenika, osveštali smo za 30 godina ukupno 20 novih bogomolja – crkava, kapela, i naš manastir u Miltonu. Ali ono što je najvažnije jeste osećaj pripadnosti jednoj celini, jednoj Eparhiji, jednoj Crkvi, gde god da se vernik nađe, od Halifaksa na Atlantiku do Vankuvera na Pacifiku, od Edmontona, naše najsevernije crkve, pa do Vindzora, najjužnije tačke Kanade.
U odnosu na početak, velika razlika je i u tome što su dugovi za većinu crkava otplaćeni, uključujući i manastir za koji je zemljište kupljeno tokom "gladnih godina". Crkve pod hipotekom su samo: Misisaga, Vaterlo, Kičener i Sv. arhangela Mihaila u Vankuveru. Sve ovo je ostvareno isključivo zaslugom, ljubavlju i podrškom sveštenika i odanih vernika – saradnika u telima i organima Eparhije. Možda je ta ljubav i međusobna podrška i najlepši dar Bogu koji smo u ovoj tuđoj zemlji prineli. Ko hoće, može to da vidi u svakoj srpskoj koloniji ovde, kao što ja osećam u svakoj poseti svojim parohijama, veli vladika.
Rane od raskola manje bole– U ovom periodu i formalno, a dobrim delom i u svakodnevnom životu Crkve, prevladan je raskol koji je razjedao našu dušu. Mnogi se i danas sećaju – pre tri decenije bilo je nezamislivo da neko ko pripada "raskolničkoj" crkvi ode na službu kod "federalaca". Nije se međusobno kumovalo, a išlo se dotle da neki sveštenici nisu priznavali ni krštenje nekog iz drugog "tabora", iako je, zvanično, raskol bio administrativni a ne dogmatski. Danas zajedno služimo, zajedno učestvujemo u donošenju svih važnih odluka za život Crkve, deo smo jednog tela, rana ispod je zacelila, sve to manje boli, svedoči vladika. |
I što je najvažnije, ključni moji saradnici živeli su i žive širom Kanade: u Vankuveru Branko Pajić, u Kalgariju porodica Zjalić, u Edmontonu starina Marko Šćepanović i dve dame velikog srca: Smilja Spanaćević i Rosa Banović. U našoj najstarijoj crkvi u Ridžajni obnovio sam, odmah po dolasku u Kanadu, crkveni život zahvaljujući žrtvi Radoja Milića i starine Boška Salamića. Na istoku, u Montrealu, veliku žrtvu činila je i čini sestra Milica Kvajić. Zahvaljujući njoj, u odsudnim trenucima za našu Eparhiju, kada smo odlučili da podignemo manastir kao duhovni centar Crkve u Kanadi, došao je i dar porodice Aćimov. Teta Olga Aćimov, sa sinom Radojkom i već počivšim mužem Blagojem, darovala je svu porodičnu zaostavštinu za naš manastir. Meni je lično mnogo značila ne samo ta materijalna pomoć, već i smisao žrtve koja se prilaže uz tu gradnju. Nismo mi gradili manastir – manastir je gradio i izgrađivao nas.
Preobraženjsko brdo u Miltonu vodi sve nas na ono Tavorsko brdo na kojem se Hristos preobrazio, a mi se, eto, gledajući u novo kanadsko preobraženjsko brdo, preobražavamo, nadam se – iz loših u dobre i iz dobrih u još bolje. Verujem da je to i naše najveće zaveštanje u ove tri decenije, i da takve žrtve i takva iskazana ljubav prema Crkvi znače i zrače i novim generacijama, te da će se ovim putem nastaviti, veli naš sagovornik.
Uostalom, neke nove generacije su već stasale i pokazale, pre svega u našem manastiru: Željko Čolaković, Slobodan Gojković, Blagoje Savić… Uveren sam da će i njihovi potomci to znati da cene i da daju svoj doprinos – kaže vladika Georgije.
|
KAKO BI BEZ NjIH DANAS SVE IZGLEDALO Uspomene na drage ljudeSećanja na te prve dane prirodno prizivaju i uspomene na neke drage ljude koji su se tu zatekli, spremni da pomognu. Ko zna kako bi bez njih danas sve izgledalo! Sećam se najpre profesora Jovana Jovetića, mog ključnog savetnika tih prvih dana, koji me je sokolio i uvek mudru reč u svakoj prilici i teškoći imao. Tu su bili Miodrag i Gordana Marković kod kojih sam prvo vreme bio podstanar, pa Nikola i teta Živana Novaković, pored Markovića prvi i trajni prijatelji. Danas Novakovići počivaju na manastirskom groblju, i kad su otišli iz ovog života, nisu se udaljili od mene.
Šta pre uraditi posle ustoličenja– Na Pokrov Presvete Bogorodice, 14. oktobra 1984. bilo je ustoličenje u Hamiltonu. Sakupilo se celokupno sveštenstvo iz Kanade (njih devet), došli su i neki iz Amerike: prota Dragoljub Malić, iz Monrovila, Pensilvanija, a mislim da je u ime Svešteničkog bratstva bio i prota Nedeljko Lunić, iz Džolijeta, Indijana. Ustoličenje je izvršio tadašnji episkop istočnoamerički i kanadski Hristifor i tom prilikom zvanično predao Eparhiju kanadsku. Crkva je bila puna naroda, dirljivo nema šta. Samo sam se pitao kako i šta pre uraditi. Nema sveštenstva, malo crkava, prostor ogroman, sa kim i sa čim? – seća se početaka. |
