Žrtva čekala sekiru

TRIJUMF KRATKOG VEKA: Sergej Kirov za govornicom 17. kongresa KPSS

 

Staljin je postavio Sovjetski Savez na vratolomni put industrijalizacije i brutalnog podržavljenja poljoprivrede, što je dovelo do milionskih žrtava. Do 1934. godine, zemlja je bila iscrpljena. Počeli su da rastu zahtevi za demokratijom unutar partije i vlade, tražilo se popuštanje birokratske kontrole i pomirenje sa prognanim starim boljševicima. Staljinova autokratska vladavina bila je ugrožena. Još u leto 1932. Staljin je na sastanku Politbiroa tražio da kritičari njegovog režima, među kojima su neki čak tražili povratak Lava Trockog iz progonstva, budu uhapšeni i pogubljeni. Ali, Sergej Mironović Kirov bio je odlučno protiv toga, i na glasanju je dobio većinu. Dve godine kasnije, na kobnom 17. kongresu Partije, ponovo je dobio više glasova od Staljina, ali je to partijskim manipulacijama zataškano.

Poslednji ispit
Sergej Kirov, u to doba prvi čovek Lenjingradskog odseka Komunističke partije, u proleće 1934. otišao je korak dalje. Zahtevao je da se sprovede politika pomirenja. On je pomogao mnogim unutarpartijskim opozicionarima iz lenjingradske oblasti i

Kirov i Ordžonikidze

grada da se vrate u Partiju, uključujući Grigorija Zinovjeva i Lava Kameneva, nekadašnje bliske saradnike Lenjina. Usprotivio se odmazdama nad članovima opozicije koji nisu hteli da promene mišljenje. Zalagao se za oslobađanje ljudi koji su robijali jer su se protivili kolektivizaciji i industrijalizaciji. Tražio je da Partija poboljša veze sa umetnicima i intelektualcima, da se obnovi sovjetska vlast na selu. Sve to dopalo se vodećim partijskim aktivistima širom SSSR. Kirovljeva popularnost je rasla. Iako to nije bilo uobičajeno, Kirov je u isto vreme bio stari boljševik i staljinist. Kada su mu pojedini partijski funkcioneri uoči 17. kongresa u zimu 1934. prišli sa dogovorom da na kongresu predlože da Kirov postane generalni sekretar, a da Staljin bude predsednik Sovnarkoma, vlade, on im je, prema jednoj verziji, odgovorio: "Ako bih ja bio izbačen za generalnog sekretara, to bi dovelo u pitanje politiku partije – kolektivizaciju, industrijalizaciju, politiku prema nacionalnim manjinama, našu izgradnju socijalizma uopšte. Ne, s tim se ja nikada ne bih složio. Ne menjaju se konji usred trke." Prema drugoj verziji, odvratio je samo: "Uzeti mesto Staljinu? Šta je sa vama? Zar vi mislite da je to moguće običnom smrtniku?"
Staljin je o svemu ovome već bio obavešten. Po završetku kongresa, pozvao je Kirova u kabinet kako bi iz njegovih usta čuo da li je odbio kandidaturu za sekretara. Kirov je već decenijama bio u srdačnim odnosima sa gensekom KPSS, pa mu je sve potvrdio i dodao: "Ali ti si sam kriv za sve što se dogodilo. Rekli smo ti mnogo puta da ne smeš sa ljudima biti toliko grub." Staljin je shvatio da ne može da se osloni čak ni na ljude koje je sam imenovao da bi ga podržavali bez rezerve. Uskoro je Kirova je stavio na poslednji test: predložio mu je da se preseli iz Lenjingrada u Moskvu. Kirov je odbio. Staljinu je propao pokušaj da svog štićenika, koji ga je ljutio zbog spremnosti da ustane i protivreči mu u javnosti, drži pod čvrstom kontrolom. U tom trenutku Kirovu je sudbina bila zapečaćena.
Atentat na tako važnu ličnost kakav je lenjingradski šef Partije nije mogla da se izvrši bez saradnje sa lenjingradskim odsekom NKVD. Međutim, šef tog odseka bio je Filip Medved, prijatelj Kirova. Već u vozu za Lenjingrad Kirov je poverio Medvedu "da mu krvnikova sekira visi nad glavom". Na čelu moskovske centrale NKVD stajao je Genrih Jagoda, Staljinov čovek. Ubrzo je u Lenjingradu, na zahtev Moskve, smenjen Medved, a na njegovo mesto je postavljen Jevdokimov, veteran NKVD-a i Staljinov kompanjon u pijankama. Ali, na intervenciju Kirova, ovo rešenje je poništeno. Stiže novo naređenje: da Kirov, inače zamenik Medveda, bude premešten u Voronjež, a da se na njegovo mesto postavi Vanja Zaporožec, sa kojim je u Lenjingrad došla i njegova žena. Ona se zaposlila u Oblasnom komitetu partije, koji se nalazio u zgradi Smoljnog, gde je radio i Kirov. Zaporožecu je data misija da pronađe atentatora na lenjingradskog šefa Partije.

Leonid Nikolajev sa ženom

 

Kirov je voleo da šeta Lenjingradom. Kretao se uvek istim rutama, ali nikad bez pratnje pripadnika NKVD-a. Jednom prilikom, približio mu se nepoznati mladić kojeg su agenti zaustavili. Bio je to Leonid Nikolajev. U aktovki koju je nosio pronađen je pištolj, pa je uhapšen i sproveden u stanicu milicije. U stanici su otkrili da tašna ima prorez kroz koji se može izvući pištolj i pronašli plan puta po kojem se kretao Kirov. A onda je stigao Zaporožac. On je zaobišao propis da o slučaju referiše svom šefu Medvedu, nego je telefonirao direktno Jagodi. Iz Moskve je stigao nalog da se Nikolajev pusti! Posle nekog vremena Kirovljeva pratnja je Nikolajeva ponovo zadržala, ovog puta na jednom mostu. Opet mu je oduzet revolver i priveden je u miliciju. Ponovila se predstava sa puštanjem po nalogu Moskve. To je kod Kirovljevog obezbeđenja pobudilo ozbiljnu sumnju i o tome je obavešten Medved. Ovaj je razgovarao sa Kirovom, a kad je Kirov tražio da mu se dovede Zaporožac i objasni šta se dešava, dobio je odgovor da je ovaj – otišao na odmor. Zaporožac je dobro znao šta će se desiti sledećeg dana i tako obezbedio sebi odličan alibi.

Lažni prijatelj
Ubistvo Sergeja Mironoviča Kirona ostalo je i dan-danas jedno od najmisterioznijih u novijoj istoriji. Ne zna se ni da li ga je Nikolajev zaista ubio ili je samo poslužio kao žrtveni jarac, ali ima dosta razloga da se veruje da on ipak jeste povukao oroz. Pošto je ostao bez partijske knjižice, posla i novca, a sa ženom i decom na vratu, Nikolajev je poverio jednom "prijatelju" želju da ubije onog ko je zaslužan za njegovo izbacivanje iz Partije. Pomenuo je šefa jedne partijske komisije. "Prijatelj" je o ovome odmah obavestio NKVD, što je stiglo i do ušiju Zaporošca. Pošto se raspitao o mladom čoveku, naročito o njegovom karakteru, Zaporožac je zadovoljno zaključio da bi Leonid Nikolajev imao petlju da izvrši naredbu iz Moskve. "Prijatelj" Nikolajeva prihvatio je ulogu provokatora i ubedio ga da ubistvo nekakvog šefa partijske kontrole ne bi moglo da se protumači kao ustanak protiv birokratije, ali da bi smrt lenjingradskog šefa Partije i člana Politbiroa poslalo snažnu poruku masama. Potom je pozajmio Nikolajevu nešto novca, snabdeo ga revolverom i informacijama o kretanju Kirova.