Iako izraz razmaženo dete pretpostavlja da je loše vaspitano zato što je previše voljeno, to nije razlog razmaženosti. Razmažena deca su ona kojoj roditelji nisu postavili granice, nisu ih naučili da rade korisne stvari koje su neprijatne, i koja, u principu, nisu bila kažnjavana.
Zato je razmaženo dete nesocijalizovano, nesposobno da izdrži osujećenje njegovih želja, agresivno i nasilno, bez sposobnosti da upravlja sobom, bez samodiscipline. Ono izrasta u nefunkcionalnu odraslu osobu koja ima veoma pozitivnu sliku o sebi, ali koju nije u stanju da potkrepi uspesima u stvarnom životu. Zato za razmaženu decu kažemo: “Srećno dete, nesrećni odrasli.”
Veliki broj roditelja stalno popušta detetu, kako da izbegnu tu grešku?
– Danas su roditelji zavedeni tako da gledaju samo u detetova osećanja. Sa raznih strana se natura da su dobri roditelji ako im je dete srećno. A dete je srećno i zadovoljno samo ako mu stalno ispunjavate želje. Kada pokušamo da detetu osujetimo neku želju, ono počinje da plače jer se oseća nevoljeno. Malo dete ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada odbacimo želju, dete misli da odbacujemo njega. To je dečja, pogrešna logika koju bi roditelji trebalo da ispravljaju kako bi dete shvatilo da mu nešto ne damo upravo zato što ga volimo.
Kako izbeći konflikt sa detetom?
Roditelj kada pokuša da detetu nešto zabrani i vidi koliko je dete nesrećno, počne da misli da je loš roditelj, oseti krivicu i popusti. Roditelj veruje da u tim situacijama traumatizuje dete i da bi to moglo da ostavi veoma negativne posledice po detetov razvoj. I zato roditelji trebaju da se podsete da je njihov cilj da podignu dete kako bi ono bilo samostalno i socijalizovano. A da bi to postigli moraju da ulaze u konflikt sa detetom, da svoju roditeljsku volju suprotstavljaju dečjoj volji. Dete će zaista u prvo vreme misliti da ga roditelj ne voli, ali će posle shvatiti da mu roditelj nešto ne dozvoljava upravo zato što ga voli.
Popuštajući detetu roditelji polako gube ulogu vaspitača, tako da nisu u stanju da daju detetu prave smernice u životu. Kako izbeći tu zamku?
– Vaspitanje se sastoji iz pružanja ljubavi i disciplinovanja. Roditelj koji previše mazi, svodi vaspitanje samo na pružanje ljubavi. Izostanak disciplinovanja nije dobro za dete. Mnogi roditelji pokušavaju da detetu nešto “objasne” verujući da mogu bez konflikta rešiti neku situaciju, pri čemu zaboravljaju da dete nema razvijenu sposobnost samokontrole i upravljanja sobom. Roditelj mora da preuzme odgovornost za svoju roditeljsku ulogu i da pored ljubavi bude i detetov trener, onaj koji ga priprema za odrasli život.
Kako se kontroliše svojeglavo dete?
– Svako dete je svojeglavo. To je posebno izraženo oko sredine druge godine i naziva se “negativizam druge godine”. Dete misli da ako ga vole da odrasli treba da čine sve što ono želi. Umesto da se ono podredi odraslima ono se napreže da odrasle podredi sebi. I zato je jedna od definicija razmaženog deteta da je to dete koje nije naučilo da se podredi. I na tome treba raditi: razgovori, pohvale i nagrade, kritike i kazne. Kada se dete inati treba ga pitati zašto ono misli da roditeljski zahtev nije fer.
Iako su razmažena deca u većini slučajeva inteligenta oni su sebični i narcisoidni. Da li su roditelji svesni toga?
– Roditelji razmaženog deteta treba da znaju da je takvo dete posledica njihovog popuštajućeg vaspitanja. Oni veoma dugo ne svhataju kakav problem imaju jer misle da je dete “živo”, “jake volje” i slično, a kada to dete bude imalo 11 ili 12 godina, kada dovoljno fizički izraste, tada počnu da shvataju koliki je to problem. Pogotovo ako je dete nasilno prema roditeljima.
Uvek su krivi drugi
Da bi se neko promenio mora da shvati da ima problem. Razmažena deca po pravilu ne shvataju da ona imaju problem, već krive sve druge što ih “ne razumeju” i “ne prihvataju”, što svet nije “fer” je su “zaslužili” mnogo više od onoga što imaju. To nastavljaju i kada odrastu i to je ono na šta roditelje treba upozoriti.
Egocentrici
Danas smatramo da je učestvovanje u stvaranju razmažene dece jedan od oblika neodgovornog vaspitanja. Kako su kao odrasli patološki narcisi, egocentrični bez saosećanja i empatije za druge, to ih ne čini dobrim roditeljima. Često su oni ti koji zanemaruju, a nekada i maltretiraju vlastitu decu.
