Jedan od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti istraživanja i javne memorijalizacije Holokausta, uključujući i genocid počinjenog nad Srbima u NDH, dr Efraim Zurof nedavno je posetio Srbiju i posle sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem razgovarao sa čelnicima Muzeja žrtava genocida.
U intervjuu za “Vesti”, Dejan Ristić, direktor ovog Muzeja, govori o značaju posete Zurofa koji je prihvatio mesto člana međunarodne redakcije “Godišnjaka za izučavanje genocida” – naučnog časopisa čiji je izdavač Muzeja žrtava genocida, ali i na koji način je moguće zaštititi se od narastajuće revizije istorije u regionu.
Kako Zurof vidi sve učestalije pokušaje “distorzije”, odnosno revizije istorije?
– Stručnjaci Muzeja žrtava genocida, baš kao i Efraim Zurof, sa zabrinutošću prate, evidentiraju, analiziraju i naučno se suprotstavljaju sve brojnijim pokušajima distorzije prošlosti, a pre svega bolnih tema genocida počinjenog nad Srbima, Jevrejima i Romima. Toj savremenoj i veoma opasnoj društvenoj pošasti neophodno je suprotstaviti se tako što ćemo svi zajedno formirati zajednicu znanja koju treba da čine obrazovani i samosvesni pojedinci – pripadnici srpskog, jevrejskog i romskog naroda. Samo tako, naoružani znanjem, a nikako potrebom za nasiljem ili osvetoljubivošću, možemo odneti konačnu i tako potrebnu pobedu nad ideologijama mraka koje se ogledaju u neonacizmu, neofašizmu i neoustaštvu.
Šta je bilo težište razgovora sa Zurofom?
– Nastavili smo razgovor vođen početkom ove godine u Jerusalimu tokom redovnih konsultacija stručnjaka Muzeja žrtava genocida sa vodećim svetskim stručnjacima angažovanim u Memorijalnom centru “Jad Vašem” i Centru “Simon Vizental”. Najveća pažnja ovoga puta bila je posvećena definisanju mehanizama za intenziviranje naučnih istraživanja i sistematsku internacionalizaciju tragičnog istorijskog fenomena hrvatskog genocida počinjenog nad Srbima na području NDH koja već godinama doživljavaju vidnu i zabrinjavajuću oseku. Muzej žrtava genocida, kao ustanova kulture od nacionalnog značaja, čini velike napore kako bi uspostavila mrežu referentnih ustanova u oblasti naučno-istraživačke delatnosti, prosvete i umetnosti, a sve s ciljem ubrzanog jačanja kapaciteta naše naučne zajednice kad je u pitanju realizacija istraživačkih projekata u vezi s ovom za sve nas veoma značajnom, ali podjednako i bolnom temom.
U Hrvatskoj danas, u više desetina gradova, ulice nose imena po “znamenitim ličnostima” iz perioda NDH, ustaški pozdrav “Za dom spremni” je skoro pa normalna pojava.
– Mnogo toga što se događa na području Republike Hrvatske, a referira na ličnosti i događaje iz perioda Drugog svetskog rata, izaziva sve veću zabrinutost u našoj zemlji, regionu, ali i Evropi i svetu. Iako i dalje relativno retki, sve češće se mogu čuti glasovi koji dolaze iz međunarodne naučne zajednice koji treba da alarmiraju sve one činioce unutar hrvatskog društva, ali i šire, da se neoustaštvo sve dublje ukorenjuje u brojne pore hrvatskog prosvetnog sistema, ali i u sferi kulture, nauke, umetnosti, a posebno u javnom prostoru. Takvi anticivilizacijski procesi najveću štetu naneće samom hrvatskom društvu i narodu. Ali treba imati u vidu da se tako akumulirana istorijska mržnja, utemeljena u stereotipima i istorijskom iskustvu vršenja genocida na Srbima, Jevrejima i Romima, iznova može manifestovati u godinama koje slede. Stoga je od prvorazredne važnosti da se naoružamo znanjem i veštinama prepoznavanja i suprotstavljanja neoustaštvu kao najopasnijoj društvenoj pošasti na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima.
Da li ste iznenađeni blagom reakcijom zvaničnika EU? Mnogo više su se bavili pitanjem održavanja Evroprajda u Beograd, nego otvorenim elementima neoustaštva u Hrvatskoj.
– Nimalo nisam iznenađen. Naprotiv. Veoma sam zabrinut. Evropska unija, ali i neke druge međunarodne organizacije i brojne države i dalje gromoglasno ćute na sve učestalije pokušaje negiranja genocida počinjenog nad pripadnicima srpskog, romskog i jevrejskog naroda u NDH koji se u ovo naše vreme odigravaju na području savremene Republike Hrvatske. Time ti međunarodni činioci i te kako na sebe, svesno ili nesvesno, preuzimaju odgovornost za ono što se može dogoditi u narednom periodu na ovim prostorima. Važno je da se mi tom i takvom gromoglasnom ćutanju brojnih centara moći snažno suprotstavimo gromoglasnim i hrabrim svedočenjem tragičnog istorijskog iskustva hrvatskog genocida počinjenog nad našim precima na celokupnom području NDH.
Kako se Jevreji bore protiv revizije istorije? Može li i Srbija da primeni takav model? A kolika je u tome krivica samih Srba? Zvuči neverovatno podatak da od 1945. do danas u Srbiji nije odbranjen nijedan doktorat na temu Jasenovca!
– Taj podatak treba da nas sve istinski zabrine, alarmira i podstakne na otpočinjanje intenzivnih naučnih istraživanja tog najmonstruoznijeg gubilišta u čitavoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Bilo bi veoma korisno da najpre izvršimo analizu zašto je do toga došlo. Saznanje o tome moglo bi biti poražavajuće po srpsku istorijsku nauku i nosioce naučne politike, a time i po državu. Istovremeno, ne verujem da je država sprečavala ili otežavala ta istraživanja u prethodne tri decenije. Naprotiv. Drugim rečima, previše je u našem javnom prostoru samozvanih i samoproglašenih “stručnjaka” za Jasenovac i genocid počinjen nad Srbima u NDH koji iza sebe najčešće nemaju niti jedan jedini naučni rad na te teme, a istovremeno je premalo ozbiljnog, sistematičnog i odgovornog angažovanja najvećeg dela naše naučne zajednice u vezi s bavljenjem tog izuzetno važnom, ali i veoma bolnom temom. Muzej žrtava genocida je stoga, u više navrata, pozivao institucije, ali i pojedinačne istoričare i stručnjake u oblasti drugih društveno-humanističkih nauka da se okupe kako bi se intenzivirala naučna istraživanja ove teme i to će nastaviti da čini. Značajan broj njih odazvao se tom pozivu što ukazuje na postepenu promenu klime u okvirima naše naučne zajednice.
Tu je i nezaobilazno pitanje spora stručne javnosti u Srbiji oko toga da li je potrebno ili ne baviti se popisom žrtava Jasenovca i koliko je to uopšte moguće posle 80 godina.
– U našoj naučnoj zajednici ne postoji nikakav spor u vezi s time da je neophodno intenzivirati naučna istraživanja koja bi rezultirala saznanjem o procenjenom ukupnom broju žrtava jasenovačkog gubilišta, kao i identifikovanjem svih onih o kojima su podaci sačuvani. To su paralelni i međusobno prožimajući komplementarni procesi koji mogu da nam pruže celovitu i objektivnu sliku o karakteru i obimu strahota koja su se tokom četiri ratne godine odigravale u okviru sistema koncentracionih i logora smrti NDH u Jasenovcu. Tim pitanjima treba da priđemo isključivo na osnovu rezultata naučnih istraživanja, odgovorno i nepristrasno. Tokom prethodnih 30 godina postojanja Muzej žrtava genocida nijednom nije u javnost izašao s tim podacima budući da rezultati do sada realizovanih istraživanja unutar čitave naše naučne zajednice nisu dovoljni kako bi se meritorno o tome moglo govoriti. Kada istraživanja budu privedena kraju, javnost će blagovremeno biti obaveštena i upoznata s njihovim rezultatima. Upravo zato je veoma važno da nastavimo umrežavanje univerziteta, naučnih instituta i referentnih ustanova kulture kako bismo što pre došli do potrebnih podataka, saznanja i zaključaka.
Zloupotreba termina genocid
U jednom intervjuu ste izjavili da smo “svedoci nekolikih pokušaja zloupotrebe pojma genocid”. Plašite li se da biste u slučaju da mislite na događaje u Srebrenici, po krivičnom zakonu BiH, mogli krivično da odgovarate? I Albanci s područja AP Kosovo i Metohija tvrde da su žrtve genocida.
– Ja sam istoričar, a ne javni radnik ili političar. U javnost izlazim saličnim stavovima zasnovanim isključivo na istorijskim činjenicama. Ukoliko bavljenje istorijskom naukom predstavlja krivično delo na području BiH, rado prihvatam tu odgovornost. Bilo kakav pokušaj onemogućavanja nesmetanog bavljenja istorijskom naukom unapred je osuđen na neuspeh. Pretnje krivičnim gonjenjem i lišavanjem slobode istoričara koji objektivno i celovito, na osnovu istorijskih činjenica, javno govore o karakteru ratnog zločina počinjenog nad muslimanima u Srebrenici 1995. godine više govore o paničnom strahu od istorijske istine kod onih koji potežu za tim sankcijama. Ne strahujem od tako nečega. Prošle godine su me privremene vlasti u Prištini lišile slobode na području AP Kosovo i Metohija i ispitivale zbog toga što sam naučno negirao nepostojeće “genocide” koje su Srbi, navodno, počinili nad kosovsko-metohijskim Albancima počev od 1878. godine do danas. Bilo je to, priznajem, neobično i zanimljivo iskustvo, ali očito je došao red na to da hapse i nas istoričare. Ukoliko misle da će na taj način utamničiti istorijsku istinu, grdno se varaju. Možda mogu utamničiti nekoga od nas istoričara, ali istorijska istina ostaje daleko izvan dometa rešetaka njihovih zatvorskih ćelija.
Jasenovac – mesto pomirenja
Tvrdite da “Jasenovac treba da bude mesto pomirenja Srba i Hrvata”.
– Mišljenja sam da svako odgovorno i zdravorazumsko biće smatra da Jasenovac, pored ostalog, treba da bude mesto pomirenja Srba i Hrvata. Međutim, to istorijsko pomirenje treba da bude zasnovano na našoj snazi i spremnosti da oprostimo, ali da nikada ne zaboravimo, kao i na istovremeno jasno izraženoj volji Hrvata da odlučno i u potpunosti, iskreno priznaju genocidni karakter zločina počinjenih nad Srbima u NDH te da ih jasno, bez bežanja od odgovornosti, priznaju, osude i iskažu javno pokajanje. Bez javne, zvanične, potpune i iskrene osude genocida počinjenog nad Srbima u NDH, kao i bez istinskog pokajanja ne možemo se ni nadati da bi Jasenovac mogao da postane mesto pomirenja pripadnika savremenih generacija dva naroda. Naprotiv, Jasenovac će, bez takvog odgovornog postupka pripadnika hrvatskog naroda, nastaviti da egzistira kao mesto sporenja, animoziteta i razdvajanja naša dva južnoslovenska naroda. Na ovaj način odgovarajući na Vaše pitanje u mislima imam pouku Svetog vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog koji je naglasio kako bi “želeo da se u Jasenovcu ili bilo gde u Srbiji podigne hram praštanja u spomen svih na pravdi Boga pobijenih žrtava i spomen oproštaja krvnicima za zločine koje počiniše”. Takav hram je naša crkva podigla u Jasenovcu, ali je neophodno da u njega konačno, s osećajem pokajanja, kroče i Hrvati.
“Kultura zaborava”
Događaji iz NATO agresije počeli su da se obeležavaju tek od pre desetak godina, a sa mnogo dužim vremenskim zakašnjenjem govori se i o dva velika rata. Imaju li Srbi uopšte kulturu sećanja?
– Istrajno i temeljno primenjujući kulturu zaborava, Srbi su tokom prethodnih decenija uspeli da iz svog zajedničkog istorijskog sećanja izbrišu mnoge značajne ličnosti, događaje i procese. Time su sami sebe, potpuno dobrovoljno, lišili dragocenih i nadasve korisnih istorijskih znanja koja su, tokom burne nacionalne prošlosti, možda mogla da u značajnijoj meri doprinesu makar delimičnom ublažavanju ili potpunom izbegavanju najtragičnijih segmenata sopstvene istorije. Muzej žrtava genocida predstavlja poslednju branu takvom procesu te je stoga važno da još intenzivnije radimo na stvaranju zajednice znanja utemeljene na celovitom i objektivnom poznavanju istorijskih činjenica.
Tri decenije Muzeja
Muzej žrtava genocida je ove godine proslavio vredan jubilej – 30 godina postojanja i uspešnog rada. Kojim rezultatima ste posebno ponosni?
– Muzej žrtava genocida, matična ustanova Republike Srbije u oblasti negovanja kulture sećanja na žrtve genocida počinjenog nad pripadnicima srpskog, romskog i jevrejskog naroda tokom perioda Drugog svetskog rata, zaista je višestruko intenzivirala aktivnosti u sferi nauke, kulture, obrazovanja, umetnosti, izdavaštva i informisanja. Veoma nas raduje veliko interesovanje građana, a posebno učenika i studenata, za programe koje osmišljavaju i realizuju stručnjaci i saradnici Muzeja žrtava genocida. Veliki broj poziva iz brojnih ustanova u oblasti obrazovanja i kulture, kao i lokalnih samouprava upućen Muzeju žrtava genocida s ciljem održavanja raznorodnih programa ukazuje na sve prisutniju svest građana o potrebi intenzivnijeg obogaćivanja i objektivizacije znanja o najznačajnijim i najsloženijim temama naše prošlosti.
Samo tokom prethodnih godinu dana takvi programi održani su u više desetina gradova u Srbiju, ali i BiH, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji…
Jedna od važnih aktivnosti Muzeja jeste projekat koji ste nedavno započeli – revizija popisa žrtava Drugog svetskog rata. Zbog čega ste se odlučili na to? Da li se sa ovom revizijom zakasnilo i koliko će uspeti da odgovori na ključno pitanje – tačan broj stradalih?
Kad govorimo o procesu revizije popisa žrtava Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije koji je obavljen tokom 1964. godine, Muzej žrtava genocida se time bavi od svog osnivanja, a ne odnedavno, i veoma smo zadovoljni postignutim rezultatima. Zahvaljujući kontinuiranim aktivnostima našeg malog tima, tokom prethodnih 30 godina postojanja ovog muzeja identifikovano je još nešto više od 60.000 žrtava Drugog svetskog rata u odnosu na broj popisan tokom 1964. godine. Nastavljamo s intenzivnim aktivnostima na identifikovanju žrtava i iznova pozivamo sve naše sunarodnike i sugrađane da popune onlajn formular koji se nalazi na internet stranici Muzeja kako bi time dali i lični doprinos ovom izuzetno važnom poduhvatu.
“Eksplozija” revizionizma
Slažete li se da je distorzija istorijske istine poslednjih nekoliko decenija “eksplodirala” na Balkanu. U Crnoj Gori tvrde da je Srpska pravoslavna crkva preotela njihovu, Bošnjaci da su im Srbi preoteli istoriju, u Severnoj Makedoniji da su srpski manastiri bili vojne baze, a kosovsko-metohijski Albanci navode kako su im Srbi preoteli sve, pa i Visoke Dečane. O čemu je zapravo reč? Čini se da je gotovo nemoguće zaustaviti tu pseudonaučnu “poplavu”?
– Svima nama je jasno da se radi o temeljno osmišljenom i izuzetno destruktivnom projektu distorzije prošlosti na štetu istorijske istine, koji podržava nekoliko snažnih centara moći u svetu. S druge strane, iako toga veoma svesni, mi najčešće zapomažemo i kukamo umesto da se aktiviramo, pokrenemo i znanjem odupremo svim tim neistinama. Bez proaktivnog, odlučnog i naučnog pristupa svemu tome, naše istorijsko trajanje na ovim prostorima može biti u potpunosti i trajno ugroženo.
