Saša Popović iz Langenhagena kaže da se u Aleksandrovcu kod Zrenjanina pre 43 godine rodio “slučajno”, kad su se njegovi roditelji vratili iz Nemačke da bi otac Nikola odslužio vojni rok. On se stalno bavi mišlju kako od asimilacije sačuvati decu koja su kao on u Srbiji rođeni “slučajno” ili u Nemačkoj “namerno”, kao njegova braća četrdesetšestogodišnji Bogdan i tridesetčetvorogodišnji Siniša.
Saša je dobro situiran čovek s dobrim radnim mestom, solidnim primanjima i sopstvenom velikom kućom na placu od 2.000 kvadrata, na kom bi bez problema mogle da budu još dve kuće. Sa suprugom Gordanom, bivšim ekonomistom Ministarstva za prosvetu Republike Srbije ima osmogodišnju ćerku Anu i šestogodišnjeg sina Novaka.
– Za mene je uvek bio najradosniji dan kad mi je iz Beograda u posetu dolazila tada devojka Gordana. Eto, hvala Bogu, danas imamo dvoje zlatne dece koja su moje najveće bogatstvo i zbog kojih radim sve ovo što radim – kaže nam domaćin dok šetamo dvorištem koje je pregrađeno u dva dela.
Suvo meso i trobojka
Na vidnom mestu u dvorištu je jarbol sa srpskom zastavom, a ispod natkrivenog prostora pored kuće je sušionica za meso. Veća količina suvog mesa visi ispod nadstrešnice i svedoči da sušionica nije samo dekor koji dopunjava sliku jednog dobro stojećeg srpskog domaćinstva, već i da je u punoj namenskoj funkciji.
Reklo bi se da Popovići imaju sve što je jednom domaćinstvu potrebno. Tako nekako i jeste, ali Saša, vlasnik ove kuće na periferiji Langenhagena, ipak je preokupiran bezbrojnim pitanjima s kojima i leže i ustaje. Teško je sve njegove misli “pohvatati”, ali kad bi onaj ko ga sluša trebalo da ih razvrsta po značenju, onda bi dobio dve grupe. Jednu grupu o Srbima koji treba da ostanu Srbi bez obzira na to gde žive i drugu koja se odnosi na materijalne i moralne vrednosti čoveka, bez obzira na to kojem narodu pripada.
– Vidite, moja deca su četvrta generacija Popovića koji žive u Nemačkoj i svi govorimo srpski. Ana je drugi razred u srpskoj školi pri crkvi, a uskoro će da krene i šestogodišnji Novak. Deca bez znanja maternjeg jezika, vere i kulture svojih predaka izgubljena su i za roditelje i za Srbiju. Ne želim da filozofiram, ali simbolično rečeno “ako umre stari čovek umire prošlost, a ako umre mlađi, onda umire budućnost” – objašnjava Saša svoje stavove, naglašavajući da je uvek bolje “vatru ložiti nego se pepelu moliti”.
Saša nikad ne može da se pomiri s činjenicom da se Srbi u Nemačkoj nisu više i bolje nametnuli sredini u kojoj žive. Prema njegovom mišljenju ne rade dovoljno na ličnoj afirmaciji i podizanju ugleda Srbije i srpskih kulturnih i privrednih vrednosti. On kaže da tu ima svetlih primera, ali da je to nedovoljno u odnosu na sposobnosti kojima Srbi raspolažu.
Uzor Nikola Tesla
– Ne mogu da shvatim da su Grci u Nemačkoj mogli da se nametnu girosom ili Talijani picom, a mi s našim ćevapima i pitama nismo. Uz hamburgere mogli bi i ćevapi i pite da se prodaju. Sve što ide u Srbiji išlo bi i u Nemačkoj. Da ne radim ovaj posao koji radim pokušao bih da se bavim isključivo srpskim specijalitetima, jer sam uveren da su bolji od mnogih drugih koji na tržištu dobro prolaze – kaže Saša i dodaje da mu je uzor Nikola Tesla.
Navodi i da često citira poznate Tesline reči: “Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu.”
Ističe naš sagovornik da nije nacionalista.
– Volim Srbiju, jer je moja otadžbina, ali sam odrastao u Nemačkoj, pa je i Nemačka moja zemlja. Ja sam spoj Srbina i Nemca. U meni su srpsko srce i srpska duša, ali i nemačka preciznost, tačnost i kvalitet. Govorim nemački, srpski, engleski i ruski i uz znanjem tih jezika mogu u celom svetu da upoznajem razne kulture i crpim iskustva i znanja drugih naroda. Riba koja pliva u slanoj i u slatkoj vodi uvek više vredi od one koja pliva samo u jednoj vodi – objašnjava Popović i ponovo se vraća temi, kako u Nemačkoj “postati i ostati Srbin”, čime on podrazumeva otimanje dece od asimilacije.
– Mi možemo da se integrišemo, Srbi se brzo prilagođavaju novim sredinama, ali ako se dete rodi u Nemačkoj onda se treba potruditi da iz srpskog deteta izraste Srbin. Nismo mi stablo bez grana, ali treba sačuvati korene da se stablo ne osuši. Bez vere, jezika, kulture i nacionalne kuhinje narod gubi identitet. To nama Srbima ne sme da se dogodi – zaokružuje svoj životni pogled Saša, koji i šunku suši više iz patriotskih nego iz gurmanskih razloga.
Došli smo u priči na temu o poslu i vrednostima koje od Nemaca “sav svet može da uči, pa i mi Srbi”. A da su i Sašini roditelji, otac Nikola i majka Miroslava cenili nemačke radne vrednosti i preneli ih na potomke govori i činjenica da su on i braća na rukovodećim radnim mestima. Bogdan je rukovodilac odeljenja “Beneke Kaliko” u Hanoveru, Siniša u Folksvagenu u Volfsburgu, a naš sagovornik u Folksvagenu u Hanoveru. Saša je 20 godina zaposlen u Folksvagenu, a sledeći smernice svojih roditelja, marljivo radeći i stručno se usavršavajući od automehaničara napredovao je do vođe odeljenja za logistiku, koje danas broji 100 ljudi.
– Nemci zahtevaju preciznost, tačnost i disciplinu, a ja na posao nikad nisam zakasnio.
Sa Putinom u Kalugi
– Sredina u kojoj radiš primeti ko hoće i ko može. Uvek sam se trudio da učim od starijih i da znanje prenosim na mlađe. Stekao sam poverenje, pa su me 2009. zajedno sa zemljacima Miloradom Vasićem (65) i Radomirom Glumcem (46) kao specijalistu za logistiku poslali u Rusiju. Vasić je bio rukovodilac linije za montažu, a Glumac je vodio personalne poslove. U Kalugi, rodnom mestu Jurija Gagarina, dve godine smo radili na podizanju Folksvagenove fabrike. Od Vasića sam puno naučio, a bio sam ponosan da svoje znanje mogu da prenesem na mlađu braću Ruse. Bili smo trojka koja je u Kalugi davala svoje znanje i Rusi su nas izuzetno cenili i voleli – kaže naš sagovornik.
Dodaje da su prema njemu pokazivali posebne simpatije, jer je Popović i rusko prezime.
– U Kalugi sam se uverio da su nam Rusi zaista pravi prijatelji. Na otvaranje fabrike došao je i predsednik Rusije Vladimir Putin, što je velikim ponosom ispunilo naročito nas Srbe jer je pogone u rad pustio naš prijatelj. Poseban doživljaj u Kalugi bio je i susret s jednom privrednom delegacijom koja je obilazeći Rusiju posetila i Kalugu. Upoznali smo se u hotelu. Bili su radosni i ponosni, da su na svome putu sreli i Srbe koji rade visokostručne poslove u prijateljskoj Rusiji.
Nemački ovčar iz Banata
Posle povratka iz Rusije kupio sam veliki stan, a posle dve godine prodao sam ga i kupio imanje – priča naš sagovornik dok obilazimo dvorište u kojem gotovo polovinu zauzima prostor u kom uživaju rasni nemački ovčari, petogodišnji Čedomir i šestogodišnja Lajka. Saša im otvori kapiju i tog časa po dvorištu nasta neopisivo radosna pasja jurnjava. S njima trči i Saša – čak prvi.
– Ja sam njihov čopor, oni me slušaju – zadihano objašnjava Popović i glasno viče, da je Čedomira doneo iz Srbije, iz Tiganjice kod Zrenjanina. Prodao mu ga, kaže, uzgajivač pasa Darko, čija se tvrdnja da će imati psa za izložbe ostvarila. Čedomir se ni sa jedne izložbe ne vraća bez odličja.
Šljive, kruške i mamutovo drvo
Popović u dvorištu ima kruške, jabuke šljive i trešnje, ali i dva zimzelena koja podsećaju na jelku.
– To je džinovsko drvo sekvoja koje zovu i mamutovo drvo. Ono za godinu dana poraste tri metra, a životni vek mu je 3.000 godina. Jedno je Novakovo, a jedno Anino. Semenke sam kupio preko interneta, a onda sam ga po datom receptu odgajao. I, eto, uspelo je. To je moj spomenik.
Ispred kuće je zasadio i jednu srpsku omoriku koju mu je u Langenhagenu kupila majka Miroslava.
– Ko drveće sadi znajući da od toga nema neposredne koristi, taj je život razumeo – krilatica je kojom Saša objašnjava svoju ljubav prema drveću i prirodi.
Želja – kazan za rakiju
– Sušionicu sam napravio da bih imanje učinio što sličnijim onom u Srbiji i da bih proizveo sušeno meso kao što se suši u Srbiji. To je poseban ukus, a to u Nemačkoj treba da se pokaže i da se zna . Želja mi je da montiram i kazan za rakiju, ali to moram u skladu s propisima, jer je u Nemačkoj privatna proizvodnja rakije zabranjena. Inače, tu imam svoje voće i normalno bih mogao da proizvedem i svoju rakiju.
