"Dok ste vi gutali gramatike, oduševljavali se Hektorom, ja sam golubario, dražio vaške, tukao se sa čivutskom decom, preprodavao i kšeftao očevim senom i baratao s kočijašima. I saznao sam da je čovek sam sa svojom pesnicom, da svet laže i hoće da ga lažu, da napred ide onaj koji ume, a ne koji zna.
Ja nikad nisam prebledeo ako bi me profesor uhvatio na nedelu, jer sam znao da sve nađe ipak svoje rešenje. I, eto, uspeo sam! Moj Joco, ošto ti je sve tvoje znanje, kada to u životu ne vredi ni po lule duvana! Pa i vama, gospodine profesore! Eto, sad vidite, razgledajte po nama: ništa vam ne vredi taj vaš strogi Kato ni Seneka.
Ja nikad nisam to znao, pa sam danas najmoćniji i nabogatiji, ergo – napametniji, među vama. Badava, mislite vi sad u sebi štogod hoćete, ali se svi vi klanjate meni, i trebate me, i molite me, ako ne vi, a ono vama slično. Meni se umiljavate, meni koji sam bio najgori đak među vama i sto puta zabeležen u razrednicu kao nevaljao i pokvaren!".
(Veljko Petrović u pripoveci "Maturantski sastanak", 1914)
