Zorica Pantić, prva žena inženjer na čelu jednog tehnološkog univerziteta u SAD mali bostonski koledž Ventvort pretvorila je u nacionalno prepoznatljivu obrazovnu instituciju. Na njegovom čelu bila je 15 godina, a 9. maj, kada joj se završio mandat rektora, grad Boston proglasio je za njen dan. Prethodnih nekoliko godina Zorica radi kao savetnik za obrazovanje i deli svoje bogato iskustvo sticano četiri decenije na univerzitetima širom Amerike. Takođe je i član Nacionalne akademije za građevinu, a u razgovoru za “Vesti” kaže da je za izuzetan uspeh koji je postigla u Americi presudno bilo znanje koje je stekla u Srbiji.
Zorica je završila Elektronski fakultet u Nišu kao student generacije. Magistrirala je i doktorirala, a zatim 1984. godine kao Fulbrajtov stipendista odlazi u SAD na postdoktorska istraživanja i započinje karijeru koja će njeno ime upisati u istoriju američkog univerziteta.
Kada se osvrnete na početak karijere u Americi, šta je za vas bio najveći izazov?
– Karijeru u Americi započela sam zahvaljujući ocu Živadinu Pantiću, koji je bio profesor na Univerzitetu u Nišu. On me je ohrabrio da se javim na konkurs za Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja. Osećala sam da predstavljam svoju zemlju u Americi i moj glavni izazov bio je da se dokažem kao odličan istraživač i pokažem da je naše obrazovanje podjednako dobro kao i američko. Bila sam uspešna u tome, jer mi je profesor Mitra sa kojim sam sarađivala ponudio da ostanem na njegovom projektu sledeće godine.
Bili ste prva žena inženjer na čelu jednog tehnološkog univerziteta u SAD. Kao rektor, mali bostonski koledž Ventvort pretvorili ste u nacionalno prepoznatljiv univerzitet. Da li danas na tehnološkim univerzitetima u SAD ima više studentkinja i žena predavača?
– Dok u proseku na američkim univerzitetima ima 60 odsto studentkinja, taj procenat je znatno manji na tehnološkim univerzitetima i iznosi oko 30 odsto. Mnogi tehnološki univerziteti ulažu dodatna sredstva da povećaju broj studentkinja. Na primer, Ventvort je, ne samo povećao broj stipendija za studentkinje, nego i uveo programe koji su im privlačni, na primer, biomedicinsko inženjerstvo. Takođe, vrlo je važno da se poveća broj profesorki, jer one služe kao primer, uzori za studentkinje. Na Ventvortu, sam ja povećala broj profesorki sa 25 na 35 odsto.
Koliko vam znači to što je Boston 9. maj proglasio vašim danom?
– To je bila velika čast za mene, da mi je grad odao priznanje što sam uvela specijalne programe i stipendije za studente iz bostonskih škola i što sam kao član Bostonskog ženskog odbora radila sa kompanijama da se uspostave fer plate za žene u odnosu na muško osoblje.
Šta smatrate svojim najvećim poslovnim uspehom?
– Najveći uspeh u mojoj karijeri je što sam formirala odličan naučno-nastavni i vannastavni tim koji mi je pomogao da pretvorim Ventvort u tehnološki univerzitet sa nacionalnom reputacijom. Deset dodatnih programa redovnih studija i sedam prvih magistarskih programa su doprineli povećanju broja studenata sa 3.500 na 4.500 i budžeta sa 63 miliona na 136 miliona dolara. Uložili smo oko 300 miliona dolara u renoviranje kampusa i nove zgrade: dva studentska doma i Centar za inženjerstvo, inovacije i prirodne nauke.
Koliko vam je pomoglo znanje stečeno u Srbiji?
– Znanje koje sam stekla na Elektronskom fakultetu u Nišu bilo je presudno za moj uspeh u Americi. Pomoglo mi je da uspešno vodim grupu doktoranada na istraživanjima iz primenjene elektromagnetike na Ilinois univerzitetu Urbana-Champaign
, jednom od najboljih univerziteta u Americi, da radim na prvom Cradž superkompjuteru. Zatim, da kao šef Odseka za inženjerstvo na Državnom univerzitetu u San Francisku, u saradnji sa industrijom i uz pomoć sredstava iz Nacionalne fondacije za nauku, uspostavim istraživački i nastavni program i laboratoriju za elektromagnetsku kompatibilnost. Takođe, da kao osnivač i dekan tehničkog fakulteta na Državnom univerzitetu u San Antoniju, u saradnji sa nastavno naučnim timom uvedem tri doktorska programa i vodim projekat vredan milion dolara, finansiran od strane Vazduhoplovnog ministarstva za naučna istraživanja.
Poslednjih godina ste savetnik za obrazovanje, šta to tačno podrazumeva?
– Ja savetujem univerzitetsko osoblje po pitanju akreditacija, razvijanja novih programa, prikupljanja donacija… Kao član upravnog odbora svetske organizacije NjACE (njnjnj.njaceinc.org) koja podržava praktično obrazovanje, savetujem univerzitete kako da uspostave programe stručne prakse. Isto tako, kao član Nacionalne akademije za građevinu (NAC), savetujem nastavno osoblje i studente i volontiram na komisiji za NAC stipendije.
Uz Crkvu i folklor
Ustanovili ste stipendiju koja nosi ime vaše sestre Marijane Pantić. Koliko je studenata iz Srbije i onih srpskog porekla koji su zahvaljujući ovoj stipendiji završili studije?
– Oko dvadesetak studenata je primilo ovu stipendiju.
Pomagali ste i organizaciju Sveti Sava u Bostonu. Da li se i dalje bavite humanitarnim radom?
– Da, još pozdržavam našu crkvu Svetog Save kao i folklornu grupu Gračanica.
Nedostaje mi rodbina
Dugo ste u Americi, da li možda postoji nešto što vam i danas nedostaje iz rodnog kraja?
– Najviše mi nedostaje moja rodbina. Srećom, brat Sveta i njegova žena Dragana, su bili ovde na venčanju mog sina Danijela, 31. decembra. Žao mi je što bratanica Lana, koja je docent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu i bratanc Vučko, koji ima svoju kompaniju, nisu uspeli da dobiju vize zbog kovida.
Koliko često dolazite u domovinu?
– Ne onoliko često koliko bih volela. Prvo sam bila zauzeta, a sada ne putujem zbog pandemije.
Kvalitetno obrazovanje
Kako biste ocenili obrazovanje u Srbiji danas u odnosu na vreme kada ste vi studirali u Nišu?
– Obrazovanje u Srbiji je danas još visokog kvaliteta i drago mi je da vidim da se obraća posebna pažnja na stručnu praksu. Ventvort je poznat po stručnoj praksi, svi studenti provedu dva semestra (jedan u trećoj i jedan u četvrtoj godini) radeći u raznim kompanijama kao što su Google, Microsoft, SpaceX. Zahvaljujući tom praktičnom iskustvu oko 98 odsto diplomaca dobije poslovnu ponudu u roku od šest meseci po diplomiranju.
Da li sarađujete sa obrazovnim ustanovama u Srbiji?
– Jedno vreme sam srađivala sa profesorima Vančom Litovskim i Bratislavom Milovanovićem sa Elektronskog fakulteta u Nišu.
Impresivna biografija
Zorica Pantić rođena je u Beogradu 10. maja 1951. Završila je osnovnu školu i gimnaziju u Nišu, gde je i diplomirala na Elektronskom fakultetu 1975. godine, a magistrirala 1978. Na istom fakultetu stekla je zvanje doktora nauka 1982, a dve godine kasnije kao Fulbrajtov stipendista odlazi u SAD. Tokom višedecenijskog naučnog i obrazovnog rada, od Elektronskog fakulteta u Nišu, (1975-1984), preko Fulbrajtovog stipendiste i gostujućeg profesora na Univerzitetu Ilinois (1984-1989), direktora Koledža na San Francisko državnom univerzitetu (1989-2001), dekana Univerziteta Teksas u San Antoniju (2001-2004), 2005. godine stiže do pozicije prve žene rektora jednog tehničkog instituta u SAD – Ventvort instituta za tehnologiju u Bostonu. Na toj poziciji ostaje do 2019. godine. Zbog svih ostvarenih uspeha, grad Boston proglasio je 9. maj njenim danom, a Ventvort je u njenu čast organizovao ceremoniju na kojoj je deo Instituta nazvan njenim imenom.
Pantićeva je član mnogih naučnih i stručnih odbora i profesionalnih udruženja. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, između ostalog i titule žene preduzetnice godine San Antonija. Tokom karijere objavila je više od 80 naučnih radova u stručnim časopisima širom sveta.
Tokom obavljanja raznih funkcija uspela je da unapredi statuse Instituta za tehnologiju Ventvort u Bostonu, fakulteta Univerziteta u Teksasu u San Antoniju i Tehničke škole na Državnom univerzitetu San Francisko. Na osnovu toga su ove visokoškolske institucije dobile mnoga međunarodna priznanja i podigle svoju reputaciju ne samo u SAD nego i u svetu.
