Sedma generacija nekadašnje Gimnazije “Slobodan Princip Seljo” sa Sokoca na Romaniji, proslavila je nedavno 50 godina mature. Nažalost, od 36 maturanata koji su tih junskih dana daleke 1971. godine postali akademski građani i na velika vrata stupili u život, njih deset više nisu među živima. Njima su okupljeni drugovi posvetili prve trenutke u učionici.
Iako ih je život razasuo širom sveta, sada ponovo okupljeni, kažu da nikad nisu zaboravili rodni kraj i divne gimnazijske dane.
Dana Draguljić, rođena Šućur je došla čak iz Amerike da se pridruži svojoj generaciji u velikom slavlju, da posle 50 godina vidi draga lica iz gimnazijske mladosti i da se zajedno prisete onih koji koji više nisu među njima. Ona je svojevremeno iz Kotor Varoši najpre otišla u Nemačku, a potom u Ameriku gde joj danas žive deca, a ona se, kako kaže, lagano vraća krajevima odakle je krenula u svet. Vuku je želja za zavičajem i uspomene iz gimnazijskih dana.
Milanko Radić, za koga drugovi kažu da je bio ne samo đak generacije nego i jedan od najboljih koji je ikada prekročio prag ove škole, došao je iz Novog Sada. On je iz rodne Knežine kod Sokoca školovanje nastavio u sokolačkoj Gimnaziji, a potom na Elektrotehničkom fakultetu u Sarajevu. Posle prvog radnog iskustva u Zenici on je 40 plodnih radnih godina poklonio Elektroprivredi u Novom Sadu, gde danas živi kao penzioner.
– Godinama već imam ideju da uz pomoć drugova iz gimnazijskih klupa prikupim materijal za jednu knjigu-spomenar u kome će se naći priča o svakom pojednicu iz te generacije – kazao je Radić, što je sa oduševljenjem prihvaćeno.
Nijedan vukovac, a sjajne karijere
Prema Radićevim rečima, gimnazija nekadašnja, ona od pre 50 godina više ne postoji i nema za današnje generacije značenje i značaj koje je imala ranije. Za gimnaziju su se tada opredeljivali oni koji su želeli da steknu opšte obrazovanje, da nauče sve o prirodi, društvu, nauci, kulturi…
– Uveren sam da iz takvih obrazovnih programa, za razliku od zapadnjačkih usmerenih studija, izvire neuporediva prednost naših stručnjaka, tako da nije čudo što, recimo, danas nema ni jednog elektrotehničkog fakulteta u SAD ili Kanadi na kome nema profesora sa naših prostora.
Zanimljivo je da u ovoj, ponajuspešnijoj generaciji sokolačke gimnazije, nije bilo nijednog vukovca. Sve petice nije imao čak ni najbolji među njima, Milanko Radić.
– To samo govori o ozbiljnosti škole i kriterijumu koji je vladao u njoj. Ovde je bilo važno znanje, a ne ocene i diplome. Najbolja potvrda za to je činjenica da je od nas 36 koji smo maturirali te 1971. godine, čak 33 završilo fakultete i kasnije bili vrlo uspešni poslovni ljudi – ističe Milanko.
I Dragan Podinić je ponosan što pripada ovoj uspešnoj generaciji sokolačkih gimnazijalaca, koja je zahvaljujući ličnim i ponajviše zalaganjima njihovih profesora, naučila da budu uspešni i dobri porodični ljudi, ali i da postignu zavidne rezultate i naprave karijere u oblastima koje su odabrali.
Stigli i profesori
Među slavljenicima su bili i njihov nekadašnji učitelj u osnovnoj školi, Tomo Šćekić, profesor hemije Luka Kojović, koji je došao iz Nove Varoši i njihov nekadašnji razredni starešina, profesor srpsko-hrvatskog jezika Budo Simonović, poznati novinar i pisac, koji je došao iz Podgorice da podeli radost sa svojim nekadašnjim maturantima. Simonović, koji je i višegodišnji saradnik “Vesti” , sada već daleke 1969. je, sa nepune 24 godine prvi put ušao sa dnevnikom u razred. Tada, kaže, nije ni sanjao da da će dočekati ovaj dan, da će na pragu 77. godine života sa svojim đacima slaviti pola veka mature.
– Tada sam prvi put, gotovo slučajno došao na Sokolac i ovde proveo tri najlepše godine u životu. Bilo je milina raditi u tom kolektivu pretežno mladih profesora, u timu na čijem je čelu bio iskusni i vrlo autoritativni direktor, profesor Gojko Mirović iz Golubovaca kod Podgorice. Posebno zadovoljstvo je ipak bilo raditi sa đacima kakva je bila ova generacija. S pravom je neko rekao da je tadašnja gimnazija bila mali univerzitet, a ja sam potpuno siguran da je bila bolja od mnogih fakulteta koji danas niču na sve strane kao pečurke posle kiše i samo fabrikuju diplome – kaže Simonović, koji se po odlasku sa Sokoca potpuno posvetio novinarstvu i pisanju.
Postao je jedan od vodećih jugoslovenskih reportera i do sada objavio 21 raznorodnu knjigu.
Nezamenljiva živa reč
I profesor Luka Kojović smatra da su nekadašnja gimnazija i znanje koje su đaci sticali u njoj daleko odskakali od današnjih škola.
– Živa reč u razredu je nezamenjiva i bez toga nema obrazovanja, jer vi ne možete naučiti učenika na onlajn način, o onome što mu treba u životu i radu, na poslu za koji se školovao – veli Kojović, koji je po odlasku iz Sokoca gotovo ceo radni vek proveo kao profesor i uspešni direktor novovarškog srednjoškolskog centra.
Nisu dočekali jubilej
Među slavljenicima nije bilo čak desetoro njihovih drugarica i drugova. Ovaj veliki jubilej nisu, nažalost, dočekali Milja Kapović, Janja Gošić, Milena Koprivica, Predrag Tošić, Branislav Dulović, Rajko Borovčanin, Fikret Kućanin, Mile Krsmanović, Savo Ponjarac i Dragan Pređa, kao ni direktor Gojko Mirović i profesori Borisav Tošić, Spasoje Ćuzulan i Ratko Odović.
Simonović poklonio knjige
Budo Simonović je, povodom velikog jubileja generacije maturanata kojima je bio razredni starešina, poklonio 12 svojih knjiga u više primeraka Narodnoj biblioteci u Sokocu, koja deluje već više od 70 godina, a u svom fondu ima skoro 30.000 knjiga.
– Nove knjige u našoj biblioteci će nadamo se dodatno probuditi interesovanje naših čitalaca za nove naslove i bogat književni opus Buda Simonoivća, posebno kod njegovih bivših učenika i prijatelja iz perioda kada je živeo i radio u našem gradu – kaže Božica Janković, direktorka biblioteke u Sokocu, izražavajući veliku zahvalnost istaknutom književniku na dragocenom poklonu, kojim je obogaćen fond biblioteke.
