Iako je društveni status Delfi Ivanić dozvoljavao lagodan život, bez potrebe za radom ili naporom bilo koje vrste, njena savest, visoka nacionalna svest i jak osećaj za pravdu nisu joj dali mira. Njena biološka, a kasnije još više usvojiteljska porodica oblikovale su je u velikog patriotu, nesebičnu humanitarnu radnicu koja nije štedela svoje snage kako bi pomogla srpskom narodu.
Kolo srpskih sestara
Ličnost jake volje i karaktera, veliki entuzijasta, Delfa Ivanić rođena je 1881. godine u Podgorici. Poreklom je iz ugledne porodice, od oca don Ivana Musića, hercegovačkog vojvode i majke Cvije, rođene Vukasović, iz Stoca.
Ubrzo po ženidbi vojvoda Musić se, s porodicom, iz Podgorice seli u Beograd, gde je, iako ugledna ličnost, radio najpre kao tumač, potom kao policijski komesar i na kraju, kao poštanski službenik. Delfino odrastanje uz roditelje bilo je kratkog veka, rano je ostala siroče. Usvojio ju je Mihajlo Bogićević, ministar građevine i u dva mandata predsednik Beogradske opštine, veliki patriota i humanitarac.
Od svog poočima Delfa je poprimila snažna osećanja za svoj rod i sklonost prema humanitarnom radu, što je, nažalost, naročito došlo do izražaja u četiri ratna sukoba koja je doživela. Godina 1903. i Ilindenski ustanak izazvali su u Delfi dubok bol zbog patnji nezaštićenog naroda, kao i želju da se tom narodu pomogne. To je bila ideja vodilja da sa svojim istomišljenicima osnuje humanitarno društvo koje bi pomagalo bližnjima u nevolji – Kolo srpskih stara. Značaj i uloga Delfe Ivanić u osnivanju tog udruženja, iznad svega humanitarnog i rodoljubivog, nemerljivi su, iako se, možda i nepravedno o njoj mnogo manje zna i govori nego o njenoj, doduše podjednako zaslužnoj, ali mnogo poznatijoj prijateljici i “saborcu”, slikarki Nadeždi Petrović.
Osnivala bolnice
Retko obrazovana žena, Delfa je osnovnu i višu žensku školu završila u Beogradu, a potom studirala hemiju i farmaciju u Ženevi. Na vest o smrti poočima Mihajla Bogićevića vratila se u Beograd, da bi 1899. godine, kako kaže u svojim memoarima, “iz čiste ljubavi” otišla u Skoplje, gde je radila kao nastavnica hemije.
Tu, u staroj prestonici cara Dušana, Delfa je upoznala i svog potonjeg supruga, književnika i publicistu Ivana Ivanića, za kog se udala 1901. godine kada je i napustila nastavničku službu. Skladan brak, zajednica dvoje intelektualaca sličnih sklonosti, uz usvojenu kćer Ivanku, trajao je do 1935. godine kada je Ivanić iznenada umro. Njegov odlazak duboko je potresao Delfu, koja se izvesno vreme povukla iz javnog života.
Kako je diplomatija kojom se suprug bavio vezana za česta putovanja i promene mesta boravka, Delfa je živela u mnogim mestima širom Evrope: Skoplju, Carigradu, Rimu, Londonu, Parizu, Nici… Godine 1919. konačno su se nastanili u Beogradu, mada je ona i dalje putovala, često zbog poslova vezanih za rad Kola srpskih sestara.
Kao veliki patriota Delfa je, uz pomoć, između ostalih, i Engleskinje lejdi Pedžet, tokom Prvog balkanskog rata (1912) osnovala u Beogradu bolnicu za ranjenike, a u vreme Drugog balkanskog rata (1913) bolnicu za srpske vojnike u Draču. Bila je, takođe, aktivna učesnica u podizanju Doma Kola srpskih sestara u Beogradu, sa internatom za studentkinje.
Tri puta hapšena
Početak Drugog svetskog rata zatiče Delfu u Beogradu. Posle smrti Mirke Grujić izabrana je za predsednicu Kola srpskih sestara i na tom položaju ostala sve do ukidanja ovog društva. Nemačke vlasti su već septembra 1942. zabranile rad Kola. Nepokorna predsednica je uhapšena i oduzeta joj je celokupna imovina. Po izlasku iz zatvora, principijelna, postojana u svojim odlukama, Delfa je odbila saradnju i sa Milanom Nedićem i Dimitrijem Ljotićem.
Podržavala je četničko-ravnogorski pokret Dragoljuba – Draže Mihailovića. Zajedno s drugim pripadnicima ravnogorske organizacije uhapšena je po drugi put, februara 1944, i zatočena u zatvoru Gestapoa, gde je ostala izvesno vreme.
Kraj Drugog svetskog rata nije značio i kraj stradanjima Delfe Ivanić. Budući da se javno zalagala za oslobađanje Draže Mihailovića, kada je svoju glavu ponudila u zamenu za njegovu, proglašena je državnim neprijateljem i ponovo uhapšena. Puštena je iz zatvora posle dužeg vremena, na insistiranje nekih viđenijih ljudi toga doba, posebno prijatelja Jaše Prodanovića, tada potpredsednika FNRJ. Nije više bila ni predsednica Kola srpskih sestara jer je to udruženje ponovo zabranjeno kao društvo velikosrpskog i buržoaskog karaktera. Ovog puta zabranile su ga nove jugoslovenske vlasti.
Odlikovali je stranci
Delfa Ivanić je uvek bila prva u redu kada su dužnosti i obaveze u pitanju, a nikad kada su u pitanju bile počasti. Iako je bila inicijator stvaranja društva Kola srpskih sestara, nije prihvatala, u nekoliko navrata, nuđeno mesto predsednice. To je postala tek 1940. godine.
Počast su joj odali prvo stranci, dodeljujući joj medalju “Florans Najtingejl” 1920. godine kao prvoj Srpkinji i prvoj ženi iz Jugoistočne Evrope koja je ovo visoko priznanje dobila. Potom je dobila i ratnu medalju Crvenog krsta, Krst milosrđa i Orden Svetog Save trećeg stepena. Medalju “Florans Najtingejl” Delfa je poklonila Muzeju Srpskog lekarskog društva iz čijih vitrina je ovo odličje netragom nestalo.
