Priče o životu najznamenitijih srpskih žena XIX i prve polovine XX veka, od kneginje Ljubice Obrenović pa sve do Milunke Savić i Marije Mage Magazinović su svedočanstvo o jednom vremenu i često tragičnoj sudbini mnogih majki, supruga i kćeri. U vremenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja društva, mukotrpnog i sporog nastajanja srpske inteligencije najviše su plaćale žene. Zato je malobrojnim obrazovanim damama, poput Katarine Ivanović, Milice Stojadinović Srpkinje, Mine Karadžić ili Nadežde Petrović, bilo veoma teško da zauzmu i ostvare mesto koje im je po vrednosti pripadalo. Njihove sudbine predstavila je istoričarka Ljiljana Čubrić u knjizi “Spomenar – znamenite žene srpske”.
Nadežda Petrović ostavila je značajan trag ne samo u srpskoj istoriji umetnosti, već i u mnogim drugim društvenim delatnostima. Ova umetnica će u sećanjima srpskog naroda ostati upamćena kao snažna ličnost i veliki patriota.
Slikarka, ne udavača
Sklonost ka umetnosti i darovitost Nadežda je, očigledno, nasledila od oca, Dimitrija Mite Petrovića, učitelja crtanja i lepog pisanja. Nadeždina majka Mileva Petrović bila je sestričina Svetozara Miletića, vođe Srba u Vojvodini i velikog borca za ljudska prava. I sama obrazovana, radila je kao učiteljica u čačanskoj realnoj gimnaziji.
Nadežda je rođena 1873. godine u Čačku, a porodica se 11 godina kasnije preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede Maksima Petrovića, u Ratarskoj ulici.
Izrazito talentovana dvanaestogodišnja učenica Više ženske škole, Nadežda je pohađala i časove slikarstva kod Đorđa Krstića, značajnog srpskog slikara i ikonopisca.
Položivši kvalifikacioni ispit stekla je status predavača slobodoručnog crtanja u srednjim školama, a željna daljeg usavršavanja, Nadežda se upisala u Slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika, gde je bila prva učenica, ali pritom nije prekidala rad u ateljeu Đorđa Krstića, koji ju je, kako je govorila, “uputio u tajne čistoga slikarstva” i, najverovatnije, odigrao odlučujuću ulogu u njenoj nameri da se u potpunosti posveti umetnosti i nastavi svoje likovno obrazovanje u Minhenu.
Stiče se utisak da je slikarstvo bilo jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Nadežda Petrović odrekla ličnog života. Duboko uvređena što je majka njenog verenika, jednog sudskog službenika, tražila od njenih roditelja veliki miraz, ona je 1898. godine raskinula veridbu. Tražeći utehu i opravdanje za svoj postupak, pisala je majci: “O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne žena, žena ima dosta… Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača.”
Veliki patriota
Dok se usavršavala u Minhenu, Petrovićeva je budno pratila događanja u Srbiji. Od roditelja je tražila da joj šalju novine i knjige kako bi uvek bila obaveštena o stanju u domovini. Mnogo je radila i na opštem obrazovanju, redovno je posećivala muzeje i galerije, pozorišta i koncerte, a učila je i strane jezike. Pored likovne umetnosti, pokazala je veliko interesovanje za književnost, pa je 1900. godine postala i članica Literarnog književnog društva.
Boraveći u inostranstvu, Nadežda ni za trenutak nije zaboravljala svoju otadžbinu, gde je dolazila preko leta i interesovala se za sva događanja. Krajem decembra 1902. konačno se vraća u Srbiju i nastavlja da radi kao nastavnica crtanja u Višoj ženskoj školi. Aktivna u svakom pogledu, posvećuje se i društvenopolitičkom radu.
Ponesena i duboko pogođena stradanjima srpskog naroda, nošena jakom željom da pomogne svima kojima je pomoć bila potrebna, Nadežda Petrović zajedno s Delfom Ivanić 1903. osniva Kolo srpskih sestara. Nadežda je bila prvi sekretar ove humanitarne organizacije. Godine 1903, kao aktivistkinja Kola srpskih sestara, putovala je po Makedoniji i Staroj Srbiji noseći pomoć postradalom stanovništvu. Vratila se teško bolesna, ali je za sobom ostavila dubok trag humanosti.
Osim slika, u umetničkoj zaostavštini Nadežde Petrović nalazi se i jedna napisana pozorišna drama inspirisana doživljajima s pomenutog putovanja, koja, međutim, iz političkih razloga nikada nije izvedena.
Predvodila demonstracije
Kada je 1908. godine Austro-Ugarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, Nadežda je predvodila demonstracije protiv ovog čina. Sa balkona Narodnog pozorišta obratila se okupljenima:
“Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpstva, dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Namesto da je još onda ostavila narodu slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo… Skinula mu je lance s nogu da bi mu lakše stavila lance oko vrata.”
Predvodeći svoje učenice, učestvovala je u omladinskim akcijama i manifestacijama podrške stanovništvu Bosne i Hercegovine. A članice Kola srpskih sestara, pod njenim vođstvom, demonstrativno su obilazile poslanstva Rusije, Engleske, Turske, dvor i Ministarstvo inostranih dela šaljući tako pozdrave i podršku porobljenom stanovništvu, pozivajući pritom i žene iz Crne Gore da ih podrže.
Dobrovoljna bolničarka
Nadežda je za vreme Prvog balkanskog rata radila u vojnoj bolnici kao dobrovoljna bolničarka. Tada je preležala tifus i koleru, a odlikovana je za revnostan i požrtvovan rad. Godine 1913, posle kratkog predaha, ponovo se pridružila srpskim vojnicima, borcima u Drugom balkanskom ratu. Ni u tako teškim uslovima nije prestajala da slika, pa su iza surovih vojnih pohoda ostajale slike neopisive lepote. Po završetku Drugog balkanskog rata odlikovana je Ordenom za hrabrost i Ordenom Crvenog krsta. Vest da je objavljen rat Srbiji, zatekla je 1914. godine Nadeždu u Italiji. Ona se odmah vraća da bi još jednom na delu pokazala veliku odanost domovini i ponovo odlazi na front kao dobrovoljna bolničarka. Krajem marta 1915. ponovo se razbolela od tifusa, od čega je i umrla.
