Priče o životu najznamenitijih srpskih žena XIX i prve polovine XX veka, od kneginje Ljubice Obrenović pa sve do Milunke Savić i Marije Mage Magazinović su svedočanstvo o jednom vremenu i često tragičnoj sudbini mnogih majki, supruga i kćeri. U vremenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja društva, mukotrpnog i sporog nastajanja srpske inteligencije, najviše su plaćale žene. Zato je malobrojnim obrazovanim damama, poput Katarine Ivanović, Milice Stojadinović Srpkinje, Mine Karadžić ili Nadežde Petrović, bilo veoma teško da zauzmu i ostvare mesto koje im je po vrednosti pripadalo. Njihove sudbine predstavila je istoričarka Ljiljana Čubrić u knjizi “Spomenar – znamenite žene srpske”.
Iako neobična i kontroverzna osoba, najviše na sopstvenu štetu, srpska kneginja i kraljica Natalija Obrenović volela je Srbiju i mnogo toga uradila u korist svoje nove domovine, što je narod i te kako umeo da ceni otvoreno pokazujući svoju naklonost prema njoj. Ipak, njena preterana gordost i sujeta umnogome su doprinele tragičnom kraju dinastije Obrenović.
Tamne kose, očiju i tena, prijatnog osmeha, uvek vedra i raspoložena, Natalija Obrenović smatrana je u svoje vreme jednom od najlepših vladarki Evrope. Austrougarski prestolonaslednik Rudolf Habzburški je tokom jedne posete Srbiji izjavio da se kraljica “interesuje za vojsku i rado o tome priča; može se jasno videti da ona Srbiju više voli nego kralj i da se više trudi oko ljudi”. Lako je zadobijala opšte simpatije, o čemu govore i demonstracije na beogradskim ulicama prilikom njenog proterivanja.
Cenjena u narodu
Rođena je kao Natalija Petrovna Keško u Firenci, u imućnoj porodici. Otac joj je bio Petar Keško, Rus, vojno lice, a majka Pulherija, kneginja, Rumunka, poreklom iz Moldavije. Detinjstvo potonje srpske kraljice nije bilo najsrećnije. Imala je samo šest godina kad joj je umro otac, a bez majke je ostala u 15 godini i već tada je pomišljala na udaju.
Za srpskog kneza Milana Obrenovića prvi put je čula još kao devojčica, kad je njenu porodicu posetila Marija Katardži, Milanova baba po majci:
“Jednoga dana gospođa Katardži mi dade sliku svog unuka, kneza Milana. Da li pred tim lepim likom, ili zbog nelagodnosti što sam dobila sliku jednog mladića, to ne bih znala reći, tek, pocrvenela sam do ušiju i vrlo sam se zbunila. Otad je ta slika ostala stalno u mojoj sobi, pa kad su mi pomenuli udaju za tog mladića, stvar mi se učinila manje čudna no što bi bila da nikad nisam čula za njega.”
Natalija Petrovna Keško 1875. postala je srpska kneginja Natalija Obrenović. Ovim venčanjem knez Milan je dobio kumstvo ruskog cara i ženu koju je veoma zavoleo.
Srpska javnost je u početku bila pomalo razočarana što se njihov vladar nije oženio nekom ruskom princezom, ali je mlada vladarka brzo zadobila sve simpatije podanika.
Od ljubavi do mržnje
Natalija je u Srbiju došla u nesrećno vreme. Mnoge nedaće kroz koje je zemlja prolazila, ali i Natalijin lični bol zbog gubitka drugog sina, uticali su da prvobitna obostrana zaljubljenost vladarskog para preraste u mržnju.
Međutim, bračna kriza nije bila samo lične već i političke prirode. Natalija je bila izraziti rusofil, dok je Milan bio otvoreni pristalica austrougarske politike, što je veoma ljutilo kneginju. Knez je svoja zadovoljstva nalazio u lagodnom životu, lepim ženama, piću i kocki. Natalija nije mogla da zatvara oči pred njegovim brojnim i neskrivanim neverstvima i ona postaje najžešći muževljev protivnik nastojeći da ga potpuno uništi, kako psihički, tako i politički.
Kad je Natalija 1887. godine odbila da se rukuje sa ženom grčkog poslanika smatrajući je Milanovom ljubavnicom, sklopljen je sporazum da kraljica sa maloletnim sinom otputuje u inostranstvo, da bi se on školovao. Pravi razlog, međutim, bilo je njeno bezuslovno odstranjenje iz Srbije. Kada je istekla godina i kada je trebalo da se vrati, Natalijin povratak nikako nije odgovarao kralju i on je na svaki način nastojao da se što pre razvede, što je i učinio. Aleksandar je, posredstvom samog kancelara Bizmarka, a uz pomoć nemačke policije, u Vizbadenu otet od majke i vraćen u Srbiju, dok je Natalija proterana iz zemlje. Početkom 1889. počela su Natalijina lutanja po inostranstvu. Mir je našla u Bijaricu, u vili “Sašino”, gde je provela dugi niz godina.
Sukob sa sinom
Budući da se smatrala građankom Srbije, duboko uvređena postupcima aktuelne vlasti, kraljica nije želela da se vrati u zemlju ni posle 1. aprila 1893, kad se Aleksandar prevremeno proglasio za kralja i kada je skinuta zabrana njenih dolazaka. Sina je nekoliko puta posetila narednih godina, strogo vodeći računa da to bude u vreme kada Milan nije bio u Srbiji. Pošto je primetila da njenom sinu više prija društvo njene dvorske dame Drage Mašin, smatrajući vezu nepriličnom, pokušavala je na sve načine da ih razdvoji, zbog čega joj je sin pretio optužbama za veleizdaju. Pretnje i optužbe koje su usledile Natalijina čast nije mogla da otrpi. Godine 1897. napustila je Srbiju da se više nikada ne vrati. Prešla je 1902. u katoličanstvo, brišući i na taj način sve veze sa zemljom čija je bila kraljica. O njenoj dubokoj povređenosti govori i činjenica da nije prisustvovala ni opelu koje je održano u Parizu posle ubistva njenog sina i snahe.
Život u izgnanstvu
O njenom životu u progonstvu ima malo podataka. Živela je skromno i povučeno, uglavnom u svojoj vili u Bijaricu. Ipak, vreme je učilo svoje, pa je i Natalijin otpor prema Srbiji presahnuo. Tokom Prvog svetskog rata učestvovala je u nekim akcijama prikupljanja pomoći srpskom narodu, naročito izbeglicama i ranjenicima. Posle rata je prešla u Pariz, gde je živela u jednom manastiru baveći se, iako i sama siromašna, dobrotvornim radom. Životne radosti nekada jedne od najlepših vladarki Evrope svedene su na pomoć ubogima. Svoju imovinu u Srbiji ostavila je Beogradskom univerzitetu. Drugi deo života, po odlasku iz zemlje, provela je najviše samujući, daleko od očiju javnosti. Umrla je u Parizu 5. maja 1941. doživevši i peti rat. Sahranjena je u Lardiju, gde i danas počivaju njeni posmrtni ostaci.
