Milica Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji književnosti kao Vrdnička vila. Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije.
Prva žena u Srba koja piše pesme, prtitom sveštenička kćer, predstavljala je u svoje vreme neku vrstu čuda. U književnim časopisima objavljivane su njene slike, o njoj se naveliko pričalo u javnosti, ljudi su, kako beleži Jovan Skerlić, išli da je vide. Oduševljavala je savremenike ne samo svojom poezijom, već i neobičnom lepotom, pa je bila poznata i kao Milica, lepa pesmotvorka.
Talentovano dete
Veći deo života Milica je provela u Vrdniku. Četvrta od petoro dece u porodici, još kao devojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa vršnjakinjama. To je naročito došlo do izražaja kad joj se udavio brat. Na poziv seoske dece, odgovarala bi: “Kako mogu da se igram i da budem vesela kad mi otac i majka plaču.”
Bila je veoma talentovano dete i lako savlađivala postavljene zadatke, da je učitelj iz Banovaca žalio što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Školovanje je nastavila u Petrovaradinu privatno. Naučila je nemački, verovatno i slovački jezik, kao i da svira gitaru. Kasnije je sama savladala francuski i italijanski, što se vidi iz njene prepiske sa prijateljima. Kad se vratila kući, dane je provodila u obavljanju kućnih poslova, čitanju i pisanju poezije, tako da je napisala više pesama.
Književni rad je počela na obroncima rodne Fruške gore. “Ja sam svoje pesme počela pevati još kad nisam znala ni pisati drugo do na plajvaz, a prva pesma postala je baš pri motanju konca”, napisala je mnogo kasnije Vuku Karadžiću.
Njena omiljena literatura bili su brojni strani i srpski pesnici, ali niko od njih, njenih kolega po peru, nije ostavio ni spomen na Milicu, našu prvu pesnikinju. Pa ako je Njegoš možda i rekao “ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori”, ta priča je ostala samo kao predanje. Upoznala ga je u domu Karadžićevih u Beču i tom prilikom on joj je poklonio jedan primerak “Gorskog vijenca”. Dugo se potom s njim dopisivala.
Teško siromaštvo
Milica je bila veliki rodoljub. Ugledajući se na podvige Jovanke Orelanke želela je, revolucionarne 1848, kada su Vojvodinom besneli sukobi, da pođe na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862. došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje. Pisala je o tome i ti njeni tekstovi smatraju se prvim zapisima “žene ratnog dopisnika”. Ostalo je u sećanjima njenih savremenika da je jedna žena u neobičnom crnom odelu, sa svećom u ruci, išla ulicama Beograda i pozivala narod da sveti Kosovo.
Mnogo godina kasnije, 1876, za vreme Srpsko-turskog rata, kada je već uveliko živela u Beogradu, prijavila se da radi kao bolničarka, ali tada je već bila lošeg zdravlja i veoma siromašna.
Ostavljena od svih, rastrzana je brojnim porodičnim razmiricama oko imovine koje su počele 1855. smrću majke, kada se, kako Milica beleži, “ugasila jedna zvezda”. Svoj bol izlivala je na hartiju pišući prijateljici Mini Karadžić.
Kada joj je 1864. godine umro i otac, napisala je pesmu “Opet crno proleće”, a potom se preselila u Beograd koji je nazivala svojim gradom. Stigla je prekasno da bi uživala u lepoti srpske prestonice koja je za nju bila pojam slobode. Stanovala je u Savamali, u kući jednog trgovca, Grka, gde je i umrla 25. jula 1878. u teškom siromaštvu.
Prelaskom u Beograd završava se književni rad Vrdničke vile i taj deo njenog života zauvek je ostao tajna. O njemu svedoči svega nekoliko sačuvanih pisama i poneko sećanje njenih nekada bliskih prijatelja koji su je često susretali, ali se s njom, u njenoj bedi, više nisu družili.
Saradnja sa Vukom
Ne zna se tačno kada se Milica upoznala s Vukom Karadžićem. Poznanstvo sa “ocem” srpske književnosti mnogo joj je značilo: “A dan mojega s Vama poznanstva, ostaje nezaboravljeni dan do smrti moje, znameniti dan i možda najradosniji u mom životu.” Milica je za Vuka činila mnogo više nego što joj je on uzvraćao i više nego što je ikada pomenuo. Beležila je za njega nepoznate reči za drugo izdanje Rječnika, kao i narodne običaje u Sremu, narodne pripovetke i pesme – ljubavne, svatovske, posleničke. Pisala mu je i o narodnim predanjima, o devojačkim čaranjima, bajanju, branju ivanjskog cveća. Svi obredi su veoma verno opisani jer je pesnikinja i sama u njima učestvovala.
Nesrećna ljubav
Svoju jedinu ljubav, Ljubomira Nenadovića, po njenom mišljenju najvećeg srpskog pesnika, Milica je upoznala 1851. godine u Beogradu. Od tog trenutka živela je u snovima, lebdeći između prijateljstva i ljubavi. On je bio najprisutnija ličnost u njenom životu. Pesme koje je pripremala za objavljivanje prvo je slala njemu na čitanje. Nazivala ga je bratom od Avale i pesnikom od Avale. I u svom dnevniku ona često pominje Ljubu, od prve pesme “Pisma jednom pesniku”, do poslednje stranice prepliću se reči nežnosti i topline.
Vuk Karadžić je provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku “ponaša sestrinski”. Kao što se ona nikada nije udala, Ljubomir Nenadović, Miličina velika čežnja i velika seta, nikada se nije oženio.
