Priče o životu najznamenitijih srpskih žena XIX i prve polovine XX veka, od kneginje Ljubice Obrenović pa sve do Milunke Savić i Marije Mage Magazinović su svedočanstvo o jednom vremenu i često tragičnoj sudbini mnogih majki, supruga i kćeri. U vremenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja društva, mukotrpnog i sporog nastajanja srpske inteligencije, najviše su plaćale žene. Zato je malobrojnim obrazovanim damama, poput Katarine Ivanović, Milice Stojadinović Srpkinje, Mine Karadžić ili Nadežde Petrović, bilo veoma teško da zauzmu i ostvare mesto koje im je po vrednosti pripadalo. Njihove sudbine predstavila je istoričarka Ljiljana Čubrić u knjizi “Spomenar – znamenite žene srpske”.
Vilhemina Mina Karadžić bila je izrazita crnka, živih, tamnih očiju, na oca. Svojom ljupkošću i obrazovanjem zadobijala je simpatije okoline. Još kao devojčica, izrazitom bistrinom i tamnoputim likom osvojila je i Vukovog velikog prijatelja i saradnika Jerneja Kopitara, koji ju je nazvao Cigančica.
Okružena udvaračima
Pri pomenu Mininog imena najpre se pomisli da je bila samo Vukova ćerka iako je imala ličnih zasluga za srpsku kulturnu istoriju.
Vuka su čitavog života pratile materijalne nedaće, ali on je našao načina da svojoj ćerki obezbedi izvanredno obrazovanje. Mina je posle Katarine Ivanović druga žena slikar u srpskoj istoriji. Osim slikarstvom i muzikom, bavila se i pisanjem još od rane mladosti. U njenoj zaostavštini nađeno je više proznih i poetskih sastava. Kao poznavalac oba jezika prevodila je srpske narodne umotvorine na nemački. O njenim prevodima pohvalno je govorio i Jakob, jedan od braće Grim.
Godine 1854. u Berlinu je štampan Minin prevod srpskih narodnih pripovedaka, a uz njih je objavljeno i više od hiljadu poslovica. To je bio prvi prevod naših narodnih umotvorina na neki strani jezik, u zasebnom izdanju.
U roditeljskom domu, čija su vrata uvek bila otvorena za prijatelje, Mina je bila okružena pažnjom brojnih obožavalaca. Iako nema pouzdanih podataka, jedan od najvećih pesnika srpskog romantizma Branko Radičević, po svemu sudeći, bio je zaljubljen u nju. Reči koje je uputio svom prijatelju, književniku Đuri Daničiću, povodom Minine veridbe sa ruskim lekarom Florom Ognjevim jasno govore o njegovim osećanjima: “Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio; može biti dušu, ali telo – ne” (Ognjev je bio nizak rastom i grbav). I Brankovi stihovi “pevam danju, pevam noću, pevam, sele, šta god hoću”, zapisani u Mininom Spomenaru, odaju njegova potajna razmišljanja.
Iako se Mina verila sa ruskim lekarom Florom Ognjevim, koji je od prvog trenutka bio u nju zaljubljen, veridba je 1847. raskinuta.
Venčanje u Beogradu
Krajem 1855, pošto je izgubio vid na levom oku, u Beč je radi lečenja došao bratanac knjeginje Ljubice – Aleksa Vukomanović, profesor beogradskog Liceja. Ljubav između njega i Mine planula je početkom 1856. godine. Marta iste godine Mina je od Alekse primila verenički prsten, a u jesen je Aleksa zaprosio od roditelja i dobio njihov pristanak.
Vilhemina je, kao i sva ostala Vukova ženska deca, krštena po katoličkom obredu, pa je venčanje trebalo da blagoslovi katolički sveštenik. (Prema bračnom ugovoru između Vuka i Ane, njihovi sinovi su krštavani po pravoslavnom obredu i dobijali srpska imena, dok su kćeri krštavane po katoličkom obredu i imale nemačka imena.) Aleksa je na ovaj uslov oštro reagovao. U pismu Vuku on kaže da se ne čudi Ani, katolikinji, niti Mini, koja je “još uvek u ponečemu razmaženo dete”, ali se čudi njemu, Vuku, što “to već jednom ne postavi na pravi put”.
Sredinom maja 1858. Mina je s roditeljima otputovala u Srbiju, a venčanje je obavljeno u beogradskoj Sabornoj crkvi. Prema nekim podacima, ona je tom prilikom krštena po pravoslavnom obredu i dobila ime Milica, koje, međutim, nikada nije koristila.
I ranije slabog zdravlja, Aleksa se ubrzo teško razboleo pa mladenci odlaze u Beč radi lečenja. Nade u ozdravljenje bile su veoma male, a plemenita Mina je govorila da će ga makar i slepog, s ljubavlju voditi kroz život. Nedugo posle rođenja njihovog sina Janka 1859. Aleksa Vukomanović je preminuo. Od muževljeve smrti za Minu nastaje period bremenit brigama i žalostima. To će je pratiti sve do trenutka kad je i sama zauvek sklopila oči.
Posle smrti muža i voljenog brata Dimitrija, Minu je snašla najstrašnija od svih nesreća: izgubila je i sina jedinca, devetnaestogodišnjeg Janka. On je tada bio pitomac vojne škole u Rusiji i po jednoj verziji umro je od zapaljenja pluća, po drugoj od dizenterije, a po trećoj, zvaničnoj, od tuberkuloze. Ali, prema kazivanju Mininih bliskih prijatelja, porodice Utješenović, Janko je poginuo u dvoboju.
“Soko ženski”
Svuda gde je boravila Mina je ostavljala prijatan utisak. Godine 1863. prijatelj njenog oca, pop Vuk Popović, piše iz Kotora Vuku Karadžiću:
“Za gospoju Minu ovdje pripovedaju koji su je gledali i čuli govoriti da je soko ženski, da je ban od bana, da je lepe naravi, da je sva naša, milostiva i ljuborodna, bez nikakva ponosa ni u zboru ni u odelu, puna radosti i milog razgovora i kao junak ne mareći ni za kišu ni za vetar da je po gradu išla i na više penjala se uz krše da obiđe i podari sirote Crnogorke što su prave mučenice i za živa muža udovice. Baš joj hvala kao slavnoj Srpkinji i gospođi te ni je taki dični spomen ostavila među gnjilim Kotorkama, koje su je s prozora gledale i čudile se koja je ono što s popom Kostom po onako rđavom vremenu trči po gradu, i pošto su obaznale da je naša, i moga najvećega prijatelja kćer, prekorili su ga mnogi domaćini što je nije i kod njih poveo.”
Počiva u domovini
Posmrtni ostaci Mine Karadžić Vukomanović su po njenoj želji, preneseni iz Beča u Beograd i sahranjeni na Tašmajdanskom groblju, pored muža i sina, čije je telo nešto ranije prebačeno iz Rusije. Godine 1905. prilikom prekopavanja ovoga groblja, njihovi zemni ostaci su preneseni u grobnicu porodične crkve Vukomanovića u selu Savincu kod Gornjeg Milanovca, gde i danas počivaju.
