Prva zvezda srpskog umetničkog neba, prva slikarka i prva Srpkinja akademik Katarina Ivanović žarko je želela da je ne zaborave. U prepisci sa dr Nikolom Krstićem, profesorom beogradske Velike škole napisala je: “Uzdam se da će Srbi poštu odati mojim slikama i držati me u svom spomenu!”
Ivanovićeva je rođena 1811. u Vesprimu, u Mađarskoj, u porodici Lazara Ivanovića, trgovca i građevinskog preduzimača. Za njeno ime i umetničko delo najčešće se, ipak, vezuje Stolni Beograd, odnosno Sekešfehervar, varoš 60 kilometara od Budimpešte, gde se godinu dana po njenom rođenju porodica preselila. Kao 14-godišnja devojčica zapanjila je svoju porodicu kada je glasno i odlučno rekla da želi da postane slikarka.
Nadahnuta srpstvom
Njenu želju, koja je izazvala šok u porodici i okolini, ispunio je srpski trgovac Georgije Stanković, koji je Katarini pružio materijalnu podršku zahvaljujući kojoj je pohađala privatne časove slikarstva u Stonom Beogradu kod nekog putujućeg slikara. Kad je kasnije svoju štićenicu poslao u Peštu, u atelje Jozefa Peškija, najpoznatijeg mađarskog slikara tog doba, Stanković nije ni slutio da je srpskom narodu darovao prvu slikarku.
Narednih šest godina ona se u Peškijevoj radionici predaje izučavanju slikarskih veština. Da upiše čuvenu Umetničku akademiju u Beču pomogla joj je grofica Čaki, poznata peštanska pokroviteljka umetnika. Ivanovićeva je tako i drugim devojkama otvorila put na uglednu akademiju, a posle dve godine školovanja u ovoj ustanovi, 1837. usledila su i prva javna priznanja za Katarinin rad.
Tokom boravka u Pešti, a naročito u Beču, okružena omladinom nadahnutom srpskim duhom, postala je sasvim svesna svoje nacionalne pripadnosti, iako je u roditeljskoj kući vaspitavana kao Srpkinja. Još kao studentkinja naslikala je “Srpskog Omira”, slepog guslara zanesenog u pesmu. Sve veću pažnju ona počinje da posvećuje učenju srpskog jezika i čitanju knjiga, a to u njoj učvršćuje uverenje da će najveći nacionalni i umetnički dojam dostići ako sav trud posveti stvaranju velikih istorijskih kompozicija.
Završivši Akademiju, željna novih saznanja, putuje u Pariz. Kasnije će boraviti u Amsterdamu i Firenci, a sa 32 godine upisuje čuvenu slikarsku akademiju u Minhenu, gde usavršava slikanje portreta i mrtve prirode.
Sama i razočarana
Okružena slikama, Katarina 1846. samuje u svom domu u Stolnom Beogradu. U njenoj crnoj kosi iskre se prve srebrne vlasi. Videla je Evropu, ali ne i Srbiju. Udaljeni pobratim Sima Milutinović Sarajlija, u to vreme sekretar Ministarstva preosveštenija, uporno je poziva u Beograd i ona se konačno sprema na taj toliko željeni put.
U Beogradu je bila primljena na dvor Karađorđevića, a počela je da dobija i porudžbine za portrete viđenijih ličnosti.
U kući Sime Milutinovića upoznala je čuvenog junaka Uzun-Mirka Apostolovića i nadahnuta njegovom pojavom ona radi kompoziciju “Osvajanje Beograda 1806”. Kako je centralna ličnost slike Uzun-Mirko, a ne Karađorđe, to je izazvalo glasnu osudu sujetnog dvora, koju dobronamerna i u aktuelna politička pitanja neupućena Katarina nije razumela.
Kada je njen prijatelj Sarajlija umro ostala je potpuno usamljena u Beogradu, u koji je došla puna nade i ushićenja. Dočekana je svečano i raširenih ruku, a Beograd je napustila sa gorčinom i još više sedih vlasi u kosi. Prostodušna i lakoverna Katarina je uvučena u brojne dvorske spletke i političke smicalice, što je samo povećalo odbojnost okoline prema njoj.
Umorna, razočarana i neshvaćena posle kraćeg boravka u Zagrebu vraća se kući u svoju stvaralačku osamu. Naredne tri decenije provešće u Stonom Beogradu radeći samo žanr kompozicije jer portrete niko ne naručuje.
Dvadeset šest godina po odlasku iz Beograda iščilela je iz Katarinine duše davna gorčina. Sama, bez roda i poroda, zašavši u zrelo doba kada se smirenije gleda na prošlost i budućnost, ona želi narodu svome ipak da podari nešto uzvišeno, te tako odlučuje da Narodnom muzeju u Beogradu pokloni neka od svojih dela. Među njima su i njene najpoznatije slike “Autoportret” i “Korpa s grožđem”.
Beleška pesnikinje
O boravku Katarine Ivanović u Beogradu sačuvane su zabeleške Milice Stojadinović Srpkinje, naše prve pesnikinje: “Čitam pre za neku nemačku spisateljku kako ju je jedna kneginja za sadruštvenicu sebi uzela, i pri najsjajnijim društvima odlikovala, a za našu Katarinu Ivanovićevu pripovedaju kako je jedanput veliku srpsku gospođu portretisala, udari kiša, ova je ni svoji kola ne udostoji, no je po kiši i po blatu peške do svog stana ići morala…”
Suze radosnice
Iste godine kada je umro Vuk Karadžić u Beogradu je ustanovljeno Srpsko učeno društvo, preteča Srpske akademije nauka i umetnosti. Poštujući umetnost i ličnost Katarine Ivanović kao i njenu želju da je Srbi upamte, Društvo je 13. juna 1876. proglašava svojim počasnim članom “kao jednu od svih istaknutih Srpkinja”. I kao što je bila prva Srpkinja akademski slikar, tako je postala i prva Srpkinja – akademik. Ta odluka dirnula je Katarinu u dalekom Sekešfehervaru, pa je u pismu zahvalnosti napisala da nije mogla suze radosnice zadržati.
