Priče o životu najznamenitijih srpskih žena XIX i prve polovine XX veka, od knjeginje Ljubice Obrenović pa sve do Milunke Savić i Marije Mage Magazinović su svedočanstvo o jednom vremenu i često tragičnoj sudbini mnogih majki, supruga i kćeri. U vremenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja društva, mukotrpnog i sporog nastajanja srpske inteligencije, najviše su plaćale žene. Zato je malobrojnim obrazovanim damama, poput Katarine Ivanović, Milice Stojadinović Srpkinje, Mine Karadžić ili Nadežde Petrović, bilo veoma teško da zauzmu i ostvare mesto koje im je po vrednosti pripadalo. Njihove sudbine predstavila je istoričarka Ljiljana Čubrić u knjizi “Spomenar – znamenite žene srpske”.
Legendarna junakinja srpske vojske, oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. Milunka Savić nije učila nikakve škole, ali je “krvavo” završila univerzitet života i u istoriju ušla sa čistom desetkom. Nažalost, njene ratne zasluge brzo su zaboravljene, a hrabra ratnica život je provela u siromaštvu.
Rođena je 1890. godine u selu Koprivnica kod Raške, u skromnoj porodici Milice i Radenka Savića. Da bi odmenila braću, jer seoska kuća nije mogla da ostane bez muške glave, na vest o mobilizaciji po izbijanju Prvog balkanskog rata 1912, Milunka se našla među 25.000 dobrovoljaca.
Bombaš Milun
U to vreme ratovanje je bilo isključivo muški posao, pa je Milunka, strahujući da ne bude odbijena, pribegla nesvakidašnjem lukavstvu: skratila je svoju bujnu, dugu kosu, utegla grudi, stavila šajkaču na glavu i obukla muško odelo. Lepa, plavooka, mlada i zdrava, odmah je regrutovana kao vojnik dobrovoljac – Milun Savić!
Neobično hrabra, kao odličan bombaš, odmah je svrstana u bombašku desetinu. Među svojim saborcima proslavila se nepogrešivim ubacivanjem bombi u neprijateljske rovove. Boreći se na mnogim frontovima, ne štedeći sebe, u jednom jurišu bila je kontuzovana od detonacije artiljerijske granate. I tada je otkrivena njena dobro čuvana tajna: dobrovoljac Milun je, u stvari, Milunka!
Pre svega veliki rodoljub, Milunka Savić je učestvovala i u Drugom balkanskom ratu 1913. godine.
Ipak, nepomućenu ratnu slavu čak i van granica Srbije Milunka je stekla, boreći se rame uz rame s muškarcima, u Prvom svetskom ratu. I mada je vojna komisija više puta odbijala da, kao žena, učestvuje u neposrednim borbama, zahvaljujući svojoj upornosti ipak je dobila raspored u Drugom pešadijskom puku Drinske divizije. Tu je provela skoro ceo Prvi svetski rat, sa izuzetkom 1915. godine kada je prekomandovana za bombaša u odbrani Beograda.
Ranjena devet puta
Zahvaljujući velikom junaštvu, Milunka je na Solunskom frontu dobila čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Zbog mnogih zadobijenih rana, ranjavana je čak devet puta, dva puta je transportovana u severnu Afriku, gde je lečena u francuskoj vojnoj bolnici.
Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić, s naređenjem da se pročita, u stavu mirno, istovremeno pred strojevima svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru ili generalu u Prvom svetskom ratu!
Iz rata je Milunka izašla s najvećim srpskim i stranim odlikovanjima, a jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom – Ratnim krstom sa zlatnom palmom.
Milunka je bila i lični prijatelj generala Šarla de Gola, ali o tome nikada nije govorila.
Godine 1919. Milunka je demobilisana. Udala se za siromašnog, nižeg poštanskog službenika, s kojim je imala četiri kćeri. Duboko humana, iako veoma siromašna, usvojila je i jednu devojčicu ometenu u razvoju.
Vrlo brzo je ostala udovica i da bi školovala i prehranjivala decu zaposlila se kao čistačica u Hitpotekarnoj banci u Beogradu. Radila je tako 20 godina. I pored teškog života, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i tamo živi od francuske vojne penzije. Umesto toga, izabrala je da živi u oskudici, u Beogradu, gde su njeni podvizi vrlo brzo zaboravljeni.
Posle Drugog svetskog rata Milunka je, da bi mogla da izdržava porodicu, do 1954. godine radila kao čistačica u jednoj beogradskoj kafani u današnjoj Pop-Lukinoj ulici. Nikada se nije žalila i ni od koga nije tražila pomoć. Ono što je učinila za otadžbinu smatrala je svojom svetom dužnošću. Umrla je 5. oktobra 1973. godine u svojoj sobi, dok je štrikala.
Orijent ekspres
Ostalo je zabeleženo da je čuveni voz Orijent ekspres otkad je počeo da saobraća kasnio samo jednom, i to s beogradske železničke stanice. Naime, 1928, kad je u francuskoj obeležavana 10 godišnjica savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, u Beogradu su se u taj voz ukrcali srpski generali i zvaničnici, pozvani da uzmu učešća u proslavi. Francuski ambasador, koji je prisustvovao ispraćaju, slučajno je među prolaznicima na peronu video Milunku Savić. Začuđen, upitao ju je zašto i ona ne ide na ovo putovanje. “Ja za to nemam novca” – skromno je odgovorila. Znajući za sve Milunkine ratne zasluge, prolaznici su za tili čas prikupili novac, ambasada francuske je obezbedila svu potrebnu dokumentaciju, a putnici Orijent ekspresa sačekali su Milunku Savić da se ukrca u voz.
Logor na Banjici
Kao veliki patriota, 1942. godine, Milunka je odbila poziv Milana Nedića da prisustvuje banketu koji je on priredio za nemačke generale i oficire. Godine 1943. Savićeva je organizovala malu ambulantu u kojoj je pružala medicinsku pomoć svim ljudima, bez razlike, i partizanima i četnicima. Zbog toga ju je policija brutalno pretukla, u prisustvu njene dece, i internirala u logor na Banjici, gde je bila osuđena na smrt streljanjem. Posle zatočeništva od 10 meseci, oslobođena je na intervenciju samog komandanta logora, nemačkog generala. Kad je čuo da se u logoru nalazi znamenita heroina Prvog svetskog rata, iako neprijateljski vojnik, odmah ju je oslobodio, uz sve vojne počasti, isprativši je s velikim paketom hrane za decu.
