Priče o životu najznamenitijih srpskih žena XIX i prve polovine XX veka, od kneginje Ljubice Obrenović pa sve do Milunke Savić i Marije Mage Magazinović su svedočanstvo o jednom vremenu i često tragičnoj sudbini mnogih majki, supruga i kćeri. U vremenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja društva, mukotrpnog i sporog nastajanja srpske inteligencije, najviše su plaćale žene. Zato je malobrojnim obrazovanim damama, poput Katarine Ivanović, Milice Stojadinović Srpkinje, Mine Karadžić ili Nadežde Petrović, bilo veoma teško da zauzmu i ostvare mesto koje im je po vrednosti pripadalo. Njihove sudbine predstavila je istoričarka Ljiljana Čubrić u knjizi “Spomenar – znamenite žene srpske”.
Prva kneginja obnovljene Srbije, Ljubica Obrenović ostala je zapamćena po svojoj dobroti i odanosti srpskom rodu. Na samrti svom sinu Mihailu poručila je: “Sine, majka te ostavlja u amanet narodu tvome koji je dokazao da te ljubi. Ljubi sine, i ti svoj narod više nego samog sebe…”
Ljubica je rođena 1785. godine u rudničkom selu Srezojevci u staroj, uglednoj srpskoj porodici Vukomanovića. Prema rečima njene majke, nekoliko dana po Ljubičinom rođenju u kuću Vukomanovića došao je neki Turčin na konak. Čuvši da dete plače, on upita čije je. Pošto mati odgovori da je njeno, Turčin reče da se mora poturčiti. A kad je doznao da je devojčica i da je rođena sa dva crna mladeža na plećima rekao je: “Čuvajte je dobro; ona će nekad za glavara od zemlje znati. Druge nije, mora se poturčiti…”
Uplašena majka iste noći prenela je dete čak u devetu kuću da ne bi bilo silom poturčeno. Detinjstvo i ranu mladost Ljubica je provela u roditeljskoj kući pomažući majci u svim kućnim poslovima.
Odana supruga
Miloš Obrenović, pričao je da su mu, kada je prvi put video Ljubicu kako sa majkom pere rublje na reci Dičini, “na njoj oči ostale”. Za potonjeg kneza Miloša, Ljubica se udala 1806. godine, a Karađorđe je kumovao. Rodila je osmoro dece, od kojih je četvoro rano umrlo. Ćerke Petrija, Savka i sinovi Milan i Mihailo stasali su uz svoje roditelje.
Radila je sve poslove koje rade žene, tkala, prala veš, mesila proju i hleb. Zbog svoje pristupačnosti i jednostavnog načina života, zbog toga što je bila narodna žena, posebno od žena cenjena i poštovana zvali su je “Ljubica velika gospođa”.
Najveći deo života posvetila je podizanju, vaspitanju i školovanju dece. Mada neobrazovana, dobro je znala koliko je važno biti školovan pa je nastojala da njena deca dobiju najbolje obrazovanje.
Ljubičin život sa Milošem, čovekom teške i preke naravi, upadljivo naklonjenom drugim ženama, bio je težak. Iskrena, poštena, plemenita i otvorena, Ljubica je bila odana supruga. Ipak, ogorčena na Miloša zbog brojnih avantura koje nije skrivao, nehotice je pomogla da Obrenovići jedno vreme budu uklonjeni iz Srbije. Želeći da ga vidi donekle ograničenog u vlasti, u nadi da će to imati pozitivnog uticaja i na privatan život, kneginja je pomagala njegovim političkim protivnicima, zbog čega se pred smrt kajala. Posle Mihailovog odlaska iz Srbije i Ljubica je morala da napusti rodnu grudu. Čežnja za Srbijom izazivala je u njoj duševni bol, koji je nesumljivo, mnogo doprineo njenoj bolesti i iznenadnoj smrti 1843. godine u Novom Sadu.
Dva mala pištolja
Savremenici su zabeležili da je Ljubica bila srednjeg rasta, lepa, radna i prema svima dobra. Ljubaznošću je pridobijala okolinu. Govorila je lepo, lako i ubedljivo. Veoma pobožna, uvek se trudila da učini kakvo bogougodno delo i pomogne sirotinji. Umela je kad je to bilo potrebno da razgovara sa narodom. Uz svog muža, Ljubica je u 19. veku. bila najpoznatija i najpopularnija ličnost u srpskom narodu. Neki stranac koji je tridesetih godina posetio Srbiju zapisao je “Srbi dobro cene svoju kneginju i kada bi njen muž slučajno umro, drži se da bi javno mišljenje predalo gospođi Ljubici namesništvo kneževsko…”
Kneginja se odevala jednostavno. Nosila je odeću kao i druge bogatije žene, a u vreme teških i mučnih dana tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka imala je za pojasom i dva mala pištolja. Kasnije je oblačila srpsku građansku nošnju. Nije volela raskoš, niti je nosila mnogo nakita. Posle pogibije rođenog brata Jove, u boju kod Požarevca 1815, nikada više nije stavila minđuše. Za bratom je mnogo tugovala. A posle smrti starijeg sina Milana, juna 1839. dugo je nosila crninu.
U teškim vremenima umela je da ispolji ličnu hrabrost i srdačnost kad god je bilo potrebno. Prvi put je to pokazala kada je po propasti Prvog srpskog ustanka, Miloš hteo da je pošalje sa decom i svojom majkom u Crnu Goru ili Nemačku. Energično je odbila govoreći: “Živa neću iz svog zavičaja, a mrtvu me mogu psi izesti…”
Pomagala Vuku
Sa istaknutim ličnostima Srbije toga vremena Ljubica je bila u dobrim odnosima. Od političara, najviše je uvažavala Tomu Vučića Perišića, zbog njegove hrabrosti. Sa Vukom Karadžićem, koga je veoma cenila i volela, bila je u srdačnim odnosima. Ljubica je često uticala na muža a kasnije i na sina, da Vuka i njegov rad, novčano pomažu, a i ona sama davala mu je novac. Ne samo ljude od pera, već i druge nevoljnike Ljubica je pomagala. Tako je Iliju, sina znamenitog junaka Prvog srpskog ustanka Vase Čarapića, kada je zbog Miloševe nemilosti ostao bez sredstava za život, novčano pomagala sve do njegove smrti.
Ubila ljubavnicu
Prva poznatija Miloševa ljubavna avantura bila je sa Petrijom, izbeglicom iz Sarajeva. Sumnjajući da je ona knezu nešto više od služavke Ljubica je ubivši je iz Miloševog pištolja kazala: “Pištolj jes’ Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati!” Zbog ovog postupka kneginja se pred smrt gorko kajala: “Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, al što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikad! Kud me zanese moja ženska pamet!”
