Meni ne treba zakon, meni je ćirilica zakon. Zabluda je da će Englezi bolje znati srpski ako mi budemo pisali latinicom. Mislilo se da će nove tehnologije ugroziti ćirilicu, ali kad je Bil Gejts smislio pismo za Kineze i Arape, nije mu bilo ništa lakše da smisli i program za najjednostavniju i za najsavršeniju azbuku na svetu kao što je to naša ćirilica, kaže u razgovoru za “Vesti” pisac i akademik Matija Bećković.
– Da li treba da se podsetimo da je Bernard Šo ostavio svoju zaostavštinu ne bi li se engleski jezik i englesko pismo ugledali na ćirilicu gde bi svaki glas imao svoje slovo? – pita se Bećković.
Smatra veoma značajnim što su Republika Srbija i Republika Srpska u isti dan i u isti čas usvojile zakon o očuvanju ćiriličnog pisma.
– Krenuli da se odvajamo od sebe, to je neki znak da je konačno vreme da se sami sebi vratimo. Poreske olakšice za izdavače, firme koje koriste ćirilično pismo će značajno uticati na zaštitu našeg pisma. Naše “Miroslavljevo jevanđelje nije napisano latinicom, a da bismo znali da pročitamo svoje tapije i krštenice neophodno je da znamo i pismo na kojem su napisane – kazuje naš sagovornik.
Ako ne poštujemo sebe, svoje pismo i svoj jezik nemamo što drugo da poštujemo, ukazuje naš sagovornik:
– Rusi reč koka-kola pišu ćirilicom i niko im to ne zamera. Bugari su uspeli da ćirilicom upišu svoje ime na evru, ni Makedonci se nisu odrekli ćirilice.
Bećković ističe da ćirilica ne zavisi od nas, nego mi od ćirilice.
– Ćirilicom pišu mnogi narodi u svetu i mi bismo bili jedini koji bismo se odrekli ćirilice i to ne može biti. Razume se da nemamo ništa protiv latinice, to je deo opšte pismenosti, ali ona nije ugrožena. Uvek sam pisao ćirilicom, nikad nisam pisao drugačije. Naše najvažnije ustanove kao što su Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska, Srpska književna zadruga pišu isključivo ćirilicom. Valjda je to važnije nego kako piše bilo koja druga ustanova – kategoričan je čuveni književnik.
Sve je rečeno, nastavlja Bećković, dodajući da mi ne tražimo da neko drugi piše ćirilicom, nego da mi Srbi pišemo ćirilicu.
– Ne gonimo nekog drugog da piše ćirilicom nego podsećamo svoj narod koje je njegovo pismo da bi mogao da čita srpske narodne pesme, Sveto pismo i Rečnik srpskoga jezika, jer su štampani ćirilicom. Godine 1848. u Beču štampan je “Gorski vijenac”. U glavnom gradu Austrije svetlo dana su ugledali i “Srpski rječnik” i “Rasprava o srpskom jeziku” Đure Daničića i “Pesme” Branka Radičevića – precizira Bećković.
Istorijski podsetnik
– I “Oktoih prvoglasnik” je štampan u Veneciji ćirilicom, a kad smo već u Beču, Trstu i Veneciji štampali knjige ćirilicom hajde da ih štampamo i u Beogradu, Novom Sadu, Podgorici i Banjaluci i Trebinju – napominje Matija Bećković.
