Kad je službena srpska politika u pitanju sve češće imam problem sa samim sobom i unutrašnjim preispitivanjima koja se, gotovo uvek, okončaju pitanjem: Znaju li oni šta rade? Odnosno, jesu li srpski političari svesni svojih reči i postupaka?
Na čelo liste takvih sve češće izbija predsednik Srbije Boris Tadić. U toj tragikomičnoj seriji postupaka i tvrdnji evo vam najnoviji slučaj koji je za vreme posete turskog predsednika Abdulaha Gula Beogradu pogodio Srbe posred čela.
Tom prilikom, topeći se od miline, Tadić je rekao da su odnosi Turske i Srbije "najbolji u dosadašnjoj istoriji i da su dostigli nivo strateškog partnerstva". Kada sam u prvom agencijskom izveštaju pročitao ovu formulaciju najpre nisam mogao da verujem, pretpostavljajući da se radi o pogrešnoj interpretaciji, ali nakon ponovljenih izveštaja i video prezentacije Tadićeve izjave ostao sam potpuno poražen i bez teksta.
Predsednik Srbije kaže da se odnosi sa Turskom – zemljom koja je odmah po proglašenju nezavisnosti Kosova priznala tu nezavisnost – dostigli nivo strateškog partnerstva. U čijem je interesu takvo partnerstvo? Kakav je to strateški partner koji vam komada i razbija zemlju? Šta bi Turska još trebalo da uradi pa da je Tadić izbriše iz reda zemalja sa kojima Srbija ima "strateško partnerstvo". I u čemu se to partnerstvo ogleda, osim u priznanju nezavisnosti Kosova.
Ali tu nije kraj. Prilikom davanja zajedničke izjave srpskog i turskog predsednika, nakon što je Abdulah Gul kazao da će Turci više nego do sada investirati u privredu Srbije (to kaže svaki stranac koji dođe u Beograd) Tadić je predložio da Turska na periferiji Beograda izgradi islamski kulturno-obrazovni centar.
Nemam ništa ni protiv Turaka ni protiv islama ali imam nekoliko pitanja: Zašto i kome treba islamski centar u Beogradu? Otkuda Tadiću pravo da odlučuje o tako krupnim pitanjima koja, poznato je, i ozbiljne evropske države teško ili nikako ne mogu da reše. Upravo zbog konstantne zloupotrebe takvih centara koji su u nekoliko evropskih gradova, pretvoreni u centre širenja militantnog islama i terorizma.
Zna li Tadić da nisu samo Turci islamisti, odnosno, da Turska nije lider islamskog korpusa država i da je budalaština nuditi Turskoj tu vrstu liderstva. Kada je i gde Turska izabrana za zemlju koja na svetskom nivou vodi brigu o islamu pa da toj i takvoj Turskoj srpski predsednik nudi islamski centar u Beogradu? Šta ako se za nekoliko meseci jave Iran ili Saudijska Arabija sa istim zahtevima? Hoće li Beograd svojom vizurom za dvadesetak godina podsećati na Sarajevo?
Ne spominjem Sarajevo slučajno. Samo nekoliko dana pre nego što je Gul sa Tadićem obilazio Beograd i Novi Sad, u Sarajevu je boravio ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu. On je, obraćajući se Bošnjacima izgovorio nekoliko konstatacija koje su, u to ne sumnjam, izazvale munjevite i krajnje ozbiljne reakcije u Moskvi, Berlinu, Londonu, Vašingtonu… Slučajno ili ne ministar inostranih poslova Rusije, Sergej Lavrov, najavio je samo dva dana kasnije hitnu posetu Bosni i Hercegovini.
A šta je to rekao Ahmet Davutoglu? Između ostalog: "Anadolija pripada vama, braćo i sestre. A mi smo sigurni da je Sarajevo naše. Ako želite da dođete, dođite, ali mi želimo da budete sigurni ovde, kao vlasnici Sarajeva i Bosne i Hercegovine". Rekao je i ovo:" Bosansko pitanje za nas je pitanje života i smrti. Za nas je teritorijalni integritet BiH jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske. Za nas je sigurnost Sarajeva jednako važna kao i sigurnost Istambula".
Šta nakon ovoga nego se zapitati: Zna li Boris Tadić šta govori i šta radi?
