Još jedan dokaz da za sreću malo treba jesu fudbaleri Srbije. Najvažnija sporedna stvar na svetu ponovo je tema broj jedan u jednoj zemlji na Balkanu i to sve zahvaljujući izabranicima Dragana Stojkovića Piksija, stručnjaka koji je uspeo da poveže redove nacionalnog tima, vrati igračima poljuljano samopouzdanje i odvede ih na Svetsko prvenstvo.
Mundijali nam nisu strani. I pre tri godine, tada sa Mladenom Krstajićem, zaslugom Slavoljuba Muslina, “orlovi” su se našli na svetskoj smotri u Rusiji. Ipak, ovo je nešto drugo. Srbija je u Lisabonu razoružala fudbalsku velesilu, Portugal i bacila ga na kolena. Aleksandar Mitrović je za veći deo 59.000 ljudi na Stadionu svetlosti doneo mrak, kada je u 90. minutu pogodio za pobedu i odlazak na Svetsko prvenstvo.
Kada je selektor na okupljanju nacionalnog tima na pitanje novinara “Da li bi eventualni odlazak na Mundijal bio najveći uspeh u njegovoj trenerskoj karijeri?” odreagovao sa “Kako mislite eventualno? Moramo da idemo u Katar!”, mnogi su osudili prepotentnost “Zmaja od Nagoje”. Jer, ko je, sem Piksija i “još nekoliko” nepopravljivih optimista verovao da će Srbija, koja je onomad u baražu za EP posle penala eliminisana od Švedske, savladati jednu fudbalsku velesilu poput Portugalaca? I to, na njihovom terenu, pred oko 60.000 duša gde bar 55.000 žarko želi pobedu domaćina?! Takav optimizam je, po mnogima, u rangu “ludosti”.
Iako ovih dana Stojković uporno pokušava da sve zasluge pripiše igračima i laiku je jasno da je njegov uticaj u celoj priči nemerljiv.
– Na meni je samo da ih poguram ka cilju. Ne može vojska da ima lošeg generala. On mora da bude strateg. Ništa specijalno ja nisam uradio. Na terenu ste videli šta sve mogu i šta su uradili igrači – mirno će Piksi, kao da je viza za Katar zapravo karta do, recimo, Lajkovca i ulaznica za lokalni turnir.
Stojković je uspeo ono što niko od njegovih prethodnika nije – da vrati veru momcima.
– Video sam u njima odavno potencijal i postali su jedna zdrava družina, a atmosfera u timu je takva da trener može samo da je poželi. Vrlo je sve jednostavno, slušali su i uradili sve što sam od njih tražio. Moraju da mi veruju, jer ih ne lažem. Verujem u instinkte, u ono što radim sa reprezentacijom – jasan je Stojković.
Čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u Radničkom iz Niša, Crvenoj zvezdi, Olimpiku iz Marselja i Nagoji kao igrač, odnosno toj istoj Nagoji i Gvangžuu kao trener, dokazao je stručnost i u rodnoj Srbiji. Za to će mu, kako stvari stoje, pripasti još jedna “Zlatna lopta” koju Fudbalski savez Srbije dodeljuje najuspešnijem strategu.
Igrači su kod Stojkovića dobili svu slobodu. Jedino što im selektor nije dozvolio je da ga zovu – Piksi. Njima to nije smetalo, brzo su ga prozvali Mister.
– To je internacionalni naziv, tako je izgleda. Mister, ili kouč. Neće valjda da me zovu Piksi? Kakav Piksi, pa nismo mi drugari, to ne bi bilo u redu – objasnio je.
I u pravu je… Neki red mora da postoji. On i vodi do uspeha. On vodi do Katara.
