Sve životinje imaju neke svoje “bubice”, ali u Beogradskom zoološkom vrtu postoji jedna koja je jedinstvena po mnogo čemu. U pitanju je ženka slona, simboličnog imena – Tvigi.
“Vesti” su nedavno pisale o 85. rođendanu Beogradskog zoološkog vrta i Tvigi nas je tada toliko zaintrigirala da smo rešili da joj posvetimo odvojen tekst. Ubrzo će vam biti jasno i zašto. Elem, tada smo najviše razgovarali s jednim od najvećih ljubitelja životinja, biologom Kristijanom Ovarijem, koji je na pitanje koja životinja je najprgavija, ima najnezgodniji karakter, bez razmišljanja odgovorio – slonica Tvigi! I priča je krenula…
Mladunče od 48 godina
– Tvigi je teška tri i po tone i vrlo je svesna toga. Ako ona neće da je pomerite, nećete je pomeriti. Jak je karakter. S druge strane, iako ima 48 godina, kao veliko dete je. Jako je osetljiva i velika maza. S njom moraš biti strog i jak, ali i pažljiv i ići joj niz dlaku. Treba znati gde i koliko treba da joj se povlađuje, a gde da se “stegne” i ne pušta – u dahu je pričao Ovari o slonici kojoj tepa “Tvigica”.
Promenila je ona nekoliko vrtova otkako se rodila. Teško se uklapala, tukla se, bila problematična.
– Ovde je došla 1990. i skućila se, ovde joj je bilo prijatno od starta. Naišla je na najveće prihvatanje, iako zna da bude neviđeni namćor! Ako Tvigica nešto neće da uradi, ne postoji način da je nateraš. Da je emotivno ucenjuješ, obiće ti se o glavu zato što su slonovi zaista velika zlopamtila. Moraš znati kako da je privoliš i kako da joj podmetneš da ona poželi to nešto da uradi – priča Ovari.
Odmah se setio i situacije koja ukazuje koliko je Tvigica tvrdoglava i uporna da istera nešto do kraja. Morali su, naime, da iseku jedno veliko drvo u Vrtu, pa su ogroman panj ubacili kod slonice. Danima se ona češala o drvo, lomila i jela parčiće sa njega.
– Ništa drugo nije radila sem toga, samo se bavila panjem. Čak je uspela da ga pregura gde je htela, s jednog kraja dvorišta u drugi, a kran ga je prethodno jedva podigao i ubacio. Kad nešto reši, to će i uraditi – konstatovao je Ovari.
Imajući u vidu da rade s divljim životinjama i predatorima, nametnulo se pitanje – ima li straha kod zaposlenih u Vrtu.
– Jedna zdrava doza straha uvek treba da postoji, ali ne i panika. Za nju nema prostora. Ne valja kad to životinje osete – konstatuje biolog.
Ovari, inače, najviše voli gmizavce. Nekima je zmija Boa konstriktor ljigava i gadna, ali njemu je u najmanju ruku simpatična.
– Nedavno je Boa polegla jaja. Pokupili smo ih i stavili u inkubator. Dobili smo male zmije, posle jako dugo vremena – kaže s ponosom u glasu i dodaje da su bebice zmijice “mnogo drage i zanimljive”.
Dva pokušaja ubistva
Ovari je pojasnio suštinu odnosa između zaposlenih u Vrtu i životinja.
– Među nama postoji bezuslovno poverenje, neverbalna komunikacija. Kada uđemo u kavez s vukovima, tačno znamo kada treba da nas uđe dvoje, a kada je dovoljan samo jedan. Postoji taj neki nepisani ugovor između njih i nas, da ćemo mi da se staramo o njima, a da će nam oni čuvati leđa.
Vratio se potom Ovari na priču o Tvigi uz komentar da zaposleni u Vrtu moraju da budu psiholozi za životinje, a Tvigici su, kaže, uspeli da “uđu u glavu”. To im je potvrdio kolega iz inostranstva Kon-Mun, koji im je bio u poseti s namerom da im objasni kako da postupaju sa slonom.
– Prihvatio je putne troškove, ali ne i dnevnicu uz obrazloženje da su “momci odradili sve sa slonom što je došao da ih nauči i da on nema čemu da ih uči”. Mnogo je prijalo to čuti, porasli smo bar za pet centimetara – seća se ponosno i uz osmeh.
Ovari potvrđuje da Tvigica jeste izazovna, ali da su oni očigledno dorasli izazovu. A ne odnosi se to samo na primerke poput Tvigi, već na sve “jer je svaka životinja ličnost za sebe”.
– Čudna je životinjska narav, veliki izazov za sve koji rade sa njima. Mene je Tvigi dvaput pokušala da ubije, što ne znači da sam joj zamerio, da je manje volim. Naprosto, to je slon, čije se surle treba paziti. Tako je i za ostale životinje, treba znati kako se ponašati s njima – ističe Ovari.
Sagovornik “Vesti” za kraj razgovora duhovito dodaje da mu je, ipak, lakše ući kod medveda u kavez nego kod direktora u kancelariju.
– Od medveda znam šta mogu da očekujem, a kod direktora nikad ne znam zašto me zove – kaže kroz osmeh.
Blenta Žare i lukavi Joca
Shvatamo da je Tvigi posebna, ali Ovari tvrdi da sve životinje imaju neke svoje “kerefeke”.
– Papagaji i pingvini imaju stereotipije koje se moraju ispoštovati. Žirafa Žare je blenta i velik, ali ima udarac kopita koji može lavu da rascopa glavu kao lubenicu, pa kad se ulazi kod njega, treba paziti s koje strane mu se prilazi. Medved Miša možda ne želi da vas povredi, ali je u pitanju životinja od skoro 300 kilograma koja može da poželi da se malo poigra. Lavica Maša se leti izmotava, kao ne zna da siđe sa stajalice, po cenu i da preskoči večeru. Tri hijene zafrkavaju, neće da uđu zajedno u brlog kad treba da se počisti dvorište. Gavran prilazi ljudima radi trampe, da vam nešto, pa ako mu date nešto ukusno, sačuvaće za kasnije. Šimpanza Joca je lukav i prepreden lovac, koji vas pozove da priđete, a onda vas pljune – priča kroz smeh.
Ovari ističe da svaka životinja ima neke navike koje zaposleni nastoje da ispoštuju.
– Piton Uroš se, na primer, leti sunča 15 minuta nedeljno zbog D vitamina, dok se bizoni valjaju u blatu jer ih to štiti od komaraca i neguje im kožu.
Za manikir treba nedelju dana
Kristijan je ispričao i jednu od anegdota u vezi sa Tvigi.
– Sećam se mog prvog radnog dana ovde. Zadatak mi je bio – Tvigi i održavanje noktiju. Slonicu izdresirati da joj se radi manikir, trebalo je nedelju dana. Radnike naučiti kako da joj održavaju nokte, trebalo je dva meseca – prisetio se uz osmeh.
“Otkida” za dvopekom
Zbog crtaća smo svi ubeđeni da slonovi najviše vole da jedu banane i kikiriki. Ne i Tvigi. Da li zato što je sva pomalo čudna ili naprosto ima takav ukus, tek ovoj slonici je najveća nagrada običan – dvopek.
– “Otkida” za njim, nema šta ne bi uradila za njega – otkriva Ovari njenu malu tajnu.
Lopte i suncobrani
Kako bi životinjama obezbedili zabavu unutar prostora, zaposleni im daju razne igračke. Sve vole ležaljke, suncobrane, neke vole lutkice, lavovi platforme, majmuni i većina mačaka lopte, rakuni obožavaju da jure predmete koji se kreću…
– Kod beba binturonga smo napravili krevetac na spratu i eno sve troje su na spratu. To im je interesantno. Kad su malo porasli, razvukli smo konopce između drveća, jer uživaju da se pentraju. Lavovima i tigrovima, kad se ubaci valerijana (mačja trava), pa to je ludilo za njih. Ne mogu da je se nanjuškaju. Neretko kaku nekog biljojeda ubacimo kod mesoždera, pa on hoće da izludi ko mu se to “potpisao”, a nema pojma ko je to bio, pa onda ceo dan traži gde je ta životinja – nabraja Ovari čime sve zabavljaju životinje.
Nema bacanja
U Vrtu se ništa ne baca. Kad, na primer, iseku ogradu ili orežu rastinje, sve završi kod životinja da brste. Prvo žirafa Žare pojede lišće, pa se prebacuje kod berberskih ovaca i koza, koje dalje brste, hoće da pojedu čak i koru sa drveta. Nešto od toga završi kod Tvigi koja će ga pojesti u celosti. A nekad se iskoristi kao stajalica za papagaje.
– Građani dolaze i traže izmet biljojeda (ovaca, koza, slona, konja) koje potom koriste kao đubrivo za cveće – otkrivaju nam zaposleni u čuvenoj beogradskoj oazi.
Bezuslovna ljubav i poverenje
– Jednog dana je čovek, zadužen za slona, imao slobodan dan. Otišao je na svadbu i tamo se malo napio, a za to vreme slon nikako nije hteo da uđe u štalu. Zato smo otišli na svadbu po radnika i doneli ga da bi zatvorio slona. Međutim, bio je poprilično pripit, tako da se okliznuo i pao. Na ogromno zaprepašćenje svih, slon mu je prišao, podigao ga surlom i pridržavao sve vreme dok je ovaj pokušavao da otključa vrata štale – ispričao je biolog Kristijan Ovari priču o slonu mužjaku, Tviginom prethodniku, koja možda najbolje objašnjava interakciju i bezuslovno poverenje između životinje i timaritelja.
Lepo, ali ne uvek i lako
U Vrtu je trenutno stalno zaposleno 48 ljudi, a tokom leta ima i volontera. Koliko god izgledalo da je posao sa životinjama lep, što najčešće i jeste, to nije uvek i lak posao. Nije to samo maženje sa životinjama, ume taj posao da bude i prljav.
– Čisti se izmet svaki dan, peru kavezi, stakla i staze, orezuje zelenilo. Koliko god voleo životinje, ne može to svako. Mnogi su odlazili posle samo nekoliko dana – kaže Srboljub Aleksić, direktor Zoološkog vrta.
Kristijan dodaje da raditi u Vrtu podseća na seriju “Simpsonovi” u kojoj nikad ne znaš kako će se epizoda završiti. Tako je, tvrdi, i u Vrtu – nikad ne znaš šta će se sve dogoditi tokom dana, kako god da je počeo. Ipak, obojica su saglasni da rade najlepši posao na svetu.
– Ne bih ga menjao ni za brdo karamela – dodao je Ovari.
